SRBA
   

SRBA

Dobrodošli na Srbin blog !

04.12.2008.

IMAM PREDOSEĆAJ

Nisam
"Optimista", inspirisan
Volterovim djelom "Kandid"
i njegovom porukom da je
"optimizam kada neko uporno
tvrdi da mu je sve dobro,
iako mu je sve loše".
Nisam ni vernik što spava
sa biblijom ispod glave,
U večitoj igri,
imali, nemali, 
uzimala, davala,
jedan smo grumen zemlje ,
dok veruješ i ćutiš
život  se osipa  i curi
kroz prste kao prašina,
Ima me stari predosećaj
i početak jedan, a ti,
kao da  si mi ti uvela
jerihonska ruža svih
mojih sanja i nada
ili si samo napukla truba,
e ptico od stotinu leta
kao da si doletela
preko dubokih ponora.
od pagana, na paginu,
stranu nenapisanu.
Nisam "Optimista",
inspirisan
ni idealista, bez poroka,
nisam i jesam u tabu
zagledan u nemuštom
pogubljen i voskrsnut.
Nisam ni ja slepi putnik,
nisi ni ti moja jeftina
karta za put u bezimeno.

04.12.2008.

Šta Mi Treba Više

Šta mi treba više
od sjaja dragog oka,
vremena il oblaka,
prozor veći od neba,
il parče crnog hleba.
-
Šta mi treba više
od tople letnje kiše
iz male ruke dečije
belo perce ptičije.
-
Šta mi treba više
da duša sanja i diše
da imam dečiju sreću
ili ljubav najveću.
-
Šta mi treba više
od života, dušo draga,
da pogledam s praga
u visine sa oba oka
ili svet sa visoka...
-
Šta meni treba više
pitanje, ili odgovor
sa nebom razgovor,
ili duga posle kiše
tamo sve napiše...

04.12.2008.

DECA IZ GORE

Uskačem u poslednjem trenutku u poslednji vagon. Voz polazi i kondukter zatvara vrata. Neka deca mašu sa prozora i jednu  belu maramicu ponese vetar. Ženi pored mene dve suze se suše na obrazima dok voz ubrzava, a narandžasta svetla sve brže promiču.

Stojimo pored prozoru, dok se pored nas u hodniku vagona provlače dva romska deteta. Devojčica krupnih zelenih ociju i smeđe kovrdžave kose. Dečak crne kose i jednako krupnih očiju kao sto su sestrine je drži za ruku a u drugoj ruci drži načetu kiflu. Na njegovom licu kao naslikani se šepure i sijaju u jednom širokom osmehu njegovi beli zubi.


Devojčica zamoli ženu u kupeu reče mogu li da sednu do prozora jer dečak voli da posmatra kuće dok se voz kreće. Žena se najednom nakostreši kao uznemirena kokoška na decu i poče da palaca svojim šiljatim jezikom i ciknu u kupeu na nju povišenim tonom. - Ne. Nikako. - - Ovde vi vala sesti nećete. –

 

Devojciča pristojno je opet zamoli, teto molim vas da sednemo jer su to naša mesta, evo vidte imamo ove dve karte. Sve oči se premeštaju sa dečjih lica na sitne zlobne oči žene u plavom kaputiću. U kupeu čovek na zauzetom sedištu do prozora sa druge strane, preko njenog prenašminkanog lica predje samo jednim ledenim pogledom i ona odmah ućuta i povuče se. Samo reče. - Sedite. - - Ali na svoja mesta.- I ućuta se.

Crvena kao bulka, zatrepta svojim sitnim očima i skupi tanke usne namazane jarko crvenim karminom. Okrenuće ledja svima i zuriće kroz prozor dok je muškarac preko puta ne ošinu još nekoliko puta hladnim pogledom i nastavi  kao i pre da čita novine.


Na njemu je sve izgledalo strogo i odraz nekog reda, čovek koji je život proveo kao neko ko je navikao da izdaje naredjenja, da se njegove naredbe slušaju bez pogovora.

 I dok u kupeu sedi nisu se ni malo pokvarile ivice na njegovim pantalonama, a košulja koja se nazirala ispod sivog sakoa bila je besprekorno čista, uštirkana i ispeglana ali je nekako se suviše isticala bela kragna oko njegovog tankog crvenog vrata.

 

Na smedjoj kravati sa žutim šarama je bio vezan neobično mali čvor. Svi dugmići na prsluku i zlatna dugmad na rukavima košulje su bila zakopčana, a zlatni lanac od džepnog sata je visio i padao na njegovo koleno i svetlucao kao i krupan zlatan prsten sa crnim kamenom na levoj ruci.

 

Naočare je držao skoro na pola nosa koji je na sredini imao nešto naglašenu nosnu kost. Kao da je ispod oka i spuštenih naočara navikao da posmatra sve koji sa njim imaju posla.


Pored njega je sedela neugledna i nekako zbunjena podebela žena kojoj kao da je ponestalo mesta izmedju muškarca koji je raširio novine i onog pored nje koji svoju ručnu torbu držao sa obe ruke u krilu.

Sedeo je i stiskao torbu od fine smeđe kože, očito boljeg kvaliteta, sa lepo uradjenom ručkom i sjajnom kopčom naglašenog srebrnog sjaja.


Devojčica je rekla, čoveku koji je sedeo do ljutite žene, da ima broj sedišta 42 i 43. On je pogledao i kratko rekao. - Sedite tu deco. Da to su vaša sedista. - Devojčica je pokušavala da podigne crnu platnenu torbu sa belim širokim prugama ali je težina torbe zanela i ona se jedva jednom rukom uhvati za visoku policu iznad glava putnika ali je izgubila ravnotežu i svojim telom jedva da je dotakla ženu koja je bila okrenuta ledjima. Ona se okrete kao oparena.

Kao da je čekala da dobije nekog povoda. Pisnu. Prljavo jedno derište. Još ćeš i vaške na mene preneti. Devojčica ustuknu, ispuštajući torbu na pod. Izvinite molim vas teto, torba je teška a ja i brat smo išli kod majke u bolnicu sami.-


- Mi teto nemamo vaške. Ne bojte se. - Joćš nešto bi rekla ali joj žena ponovo okrete ledja jer se spustiše naočari i novine kod čoveka preko puta.


Devojčica već u muci neznade šta bi sa torbom, dok se čovek preko puta ne ponudi pa je podiže i smesti medju stvari preko puta podalje od gospodjine torbe. Devojčica je sela, pored žene koja je sasvim ignorisala, i kao da joj je vruće mahala ispred lica jeftinom šarenom kineskom lepezom.

Dečak crne kovrdžave kose i krupnih veselih očiju, je držao načetu kiflu a u drugoj ruci maleni zeleni autić. Čovek do samih otvorenih vrata kupea je očito goreo od radoznalosti, videvši samo dva vrlo pristojno obučena deteta pa da ih upita i sazna nesto više o njihovom putovanju. Rekao je dečaku ljubaznim glasom ali nekako suzdržano i kao da se pravda, samo ti sedi, pored mene, a ako ti je tesno ja ću jos da se pomerim.


Decak je rekao: -  Ne ciko, imam sasvim dovoljno mesta, samo da ne stojimo u hodniku. - 


Kao sto odrasli uvek upućuju nepoznatoj deci pitanje kako se koje dete zove tako je i čovek sa kačketom na glavi u želji da zapodene prvi razgovor to isto pitanje kao najlakše izabrao.


Dečak je sa primetnim naglaskom ali jasno izgovorio svoje ime: - Ja se zovem Amir. Mi smo iz Gore. - - Ovde smo skoro dosli a tata je ostao u Gori da cuva kucu. - - A moja Sestra, sestra se zove Merima. - Ona vise ne ide u skolu jer su vojnici OVK nalazili naoruzani na ulici. -  Ja ne govorim dobro srpski jezik jer pricam kao nasi.- Covek ga prekide: - A kako to pricate, jel Albanski. Ne. Ne. Ciko. Naški. Mi smo čiko Goranci. Mi pričamo samo sa albanskom decom albanski a sa našima pričamo naški. - Zbunjen decakovom pričom, o tome odakle su, reče. A ja sam mislio da ste vi cigani sa Kosova. Devojčica reče. –

Mi nismo Cigani. Nismo ni Albanci iako smo muslimani. - Na reč muslimani, nekoliko pari očiju se okretose kao po komandi prema devojčici.  Ona se opet ućuta. Spustila je svoje ruke na kolena i pogled, i malo je ispravila svoju lepu plavu haljinicu. Decak je rekao. - Seko. Hoću vode. -

Devojčica je iz kese koju je držala jednom rukom izvadila manju plastičnu flašu sa pipom. Povukla je i dala dečaku a on je pruzio načetu kiflu. Ona je uze i stavila u kesu. Dečak je otpio nekoliko gutljaja i vratio joj rekavsi: - Neću seko više. – Videlo se dečak je pričao vrlo slobodno i ono sto ga se ne pita. A devojcica se vladala po običaju koji je vladao u Gori za svu žensku decu, bila je nešto vise suzdržana i donekle uplašena svim tim nepoznatim ljudima.

 Čovek koji je uspostavio kontakt sa dečakom, bio je kao neki putnici koji odmah imaju želju da zapodenu razgovor i propitaju o svemu sagovornika odakle je pa da i sami ispričaju svoju uvek spremnu priču i ko su i gde putuju.

Ostali bi slusali kao da ih se to ne tiče, jer  taj nametnuti razgovor ne mogu nikako da izbegnu.

Debela žena preko puta devojčice je samo pevrtala očima i uzdisala u svom neudobnom prostoru i meškoljila se. Čovek pored nje je sa obe ruke držao svoju kožnu torbu i sa nekom dozom straha stalno je okretao glavu prema otvorenim vratima kupea. Nekoliko puta su se njegove oče susrele sa mojim. Ja sam zatečen ovom pričom se zadržao na tom prozoru. Kad je voz već ubrzao.

 Zatvorio sam prozor jer mi je smetala promaja jer je u kupeu prozor bio spušten. Kao da je uplašen mojom bradatom pojavom, i rancem koji sam držao u ruci naslonjen na okvir prozora, pokušavao je da zatvori oči i pokaže mi da je je nameran da zadrema. Voz je vec izašao sa stanice ali je neko vreme stajao na skretnici dok se iz suprotnog pravca nije pojavio brzi voz koji je ulazio u stanicu. Čuo se oštar pisak pištaljke skretničara, i voz je lagano počeo da se pomera i da ubrzava kada je prošao krivinu.

 Čovek sa spustenim naocarima koji je citao novine je savio novine i stavio na stocic pored prozora. Izvadio je sat i jednim prstom otvorio ukraseni poklopac dzepnog sata.

Izdalje pogledavši se uverio koliko je sati, iz džepa je izvadio malenu bočicu sa sitnim šarenim pilulama.

 

Kao po komandi njegova žena koja je sedela do prozora mu pruži plastičnu času dopola napunjenu vodom koju je sipala iz povećeg termosa koji je imao velike narandžaste cvetove. On je jednim kratkim gutljajem sa glavom zabačenom unazad progutao pilulu.

 

Ruku je spustio na stočić a drugu je stavio na naslon. Ruka mu je primetno zadrhtala, i on je pokušavao da to drhtanje brzo sakrije, pa je obe ruke sastavio, prepleo prste i pogledao za trenutak svoju ženu.

 

Ona je ćutala i nekud napolje usmerila ponovo svu svoju pažnju. On je sedeo skoro ukočen, kao da nije mogao da prihvati da treba da deli ovaj prostor kupea sa drugim ljudima. Ne bez blage nervoze ponekad je okrznuo pogledom svoje saputnike. Decu je posmatrao kao da je video ženinu pudlicu i mačku.

 

Čovek sa kožnom torbom kao da je zadremao, pa je spustio jednu šaku na koleno i naglo klimnuo glavom i probudio se iz nenadanog sna.

Pogledao je kao uplašeni zec prvo ispred sebe, zbunjen pa je onda okrenuo glavu na jednu pa na drugu stranu i stisnuo kožnu torbu izmedju nogu da su mu pobeleli tanki prsti. Mali prst mu je nekako ostao ispravljen jer je na njemu bio dugi negovani nokat. Posmatrao sam njegovu reakciju nekako sa pola oka.

 

Nisam hteo da napadno zagledam ta lica koja su u kupeu sedela. Jednu nogu sam savio i stavio je na limeni grejač u hodniku a ledja naslonio na ispupčeni okvir od prozora.

Čovek sa kačketom u kupeu blizu mene nije još hteo da zatvori vrata i posmatrao je moje lice mereći dali bi me nešto pitao pa se predomislio i opet zapodenuo razgovor sa dečakom.  - A gde vi deco zivite, gde ti reče da zivis Amire sa tvojom sestrom.

 

Dečak ga pogleda i reče. Živimo kod ujaka koji nas je primio jer je majka ostala u bolnici. - - A šta ti je bilo sa majkom ? - Majka je bila ranjena u Gori prilikom borbi pa je bolela noga, pa su joj ponovo stavili nogu u gips. Kada smo došli ovde doktori su joj rekli da je krivo srasla pa su joj polomili nogu jer joj je noga ostala kriva posle prve operacije. –

 

Čovek podiže obrve. - Ma nemoj da se brineš, viš ovu ruku, ja sam je dvaput lomio, jednom su mi je doktori lomili i stavljali metalnu pločicu pa opet valja. -- Radim sa njom ko pre. Dečak nije baš razumeo sve šta mu covek u kačketu priča al mu je godilo što se on zauzeo za njih. On je odnekud iz svoje kese izvadio načet paketić keksa napolitanki i ponudio decu. Decak je uzeo a devojčica  se zahvalila i odbila. Čovek se trudio da je ubedi. - Ma uzmi. I ja imam unuke, imam dva derana što me uvek dočekuju kad se vraćam sa posla iz strugare. -

 

Pitaju me odmah na vratima a šta si nam deda kupio. Ja zato prvo svratim u prodavnicu pa im jednako kupim, dve table eurokrema da se ne svadjaju.



Pa im to dam, i kažem: -  Evo vam djavolčići, najte. Deda nije zaboravio sta vam je obećao. A što vole da se voze biciklama. Kažem ja nemojte deco. Ima da padnete, ima da se nagrdite. A oni se smeju.

- Ma deda što ti nama pričaš kad te mi uopste ne slušamo. Džaba ti nama to pričaš znaš da volimo da vozimo bicikle. A ja ko velim da su mali i može da ih udari auto. Nego. Imaš li ti biciklo. Nemam -, reče dečak. Imao sam psa. Velikog ovčara u Gori. Ubili su nam ga vojnici OVK. Na pomenu reči vojnici i OVK svi kao da se lecnuše, kao da im taj razgovor više nije prijao. A čovek je vec zadovoljen onim što je dečak rekao odustao od dalje priče.

 

Dečak je polako gurao po naslonu izmedju njega i sestre onaj svoj autić a putnici su jedva dočekali tu dugo očekivanu tišinu. Samo su se nemo povremo ukrštali njihovi nemi pogledi i svi su se zaneli u neke svoje otudjene misli dok je voz pod vagonom kloparao točkovima i odmicao sve dalje uspavljujućim ritmom.

Pre nego sto su predamnom zatvorili vrata i kondukter je pregledao i probušio karte. Rekao je deci gde treba da sidju. Meni je napisao kartu i naplatio nešto više razliku za prvi razred. Rekao je. Imate mesto u susednom kupeu, nemate razloga da tu stojite u hodniku. Zahvalio sam se na brizi i smestio se u kupeu na sedištu do vrata.


Posle nekoliko dugih tunela voz je stao na stanici gde je na peronu stajao preko puta jedan visoki, crnomanjasti nasmejani čovek. Iz voza su sišla samo dva deteta. Devojčica je nosila crnu platnenu torbu i držala čvrsto dečaka za ruku. On je u drugoj ruci stiskao, ne ispuštajuci svoj zeleni autić.

 

 

04.12.2008.

PIJANE GUSKE

U neko vreme se uberu gotovo zrele višnje, pa se u velike tegle i staklene balone  stave i šećerom dobro pospu pa se u to sipa ljuta rakija i nakon stajanja na suncu se dobije liker koji se zove višnjevača. Prosto te mami da popiješ i neku čašicu više ali ne dao ti bog da se od toga opijaniš pa da te ona prevari. Posle toga se tako opijaniš, štono kažu ko majka, a zašto i kada se majka opila to ja vama reći ne umem. Višnje treba da se uberu ne sasvim zrele pre prvih kiša, da višnje kao i trešnje ne napadne crv. Uvek se u šali kaže da ko kupi ili nabere takve višnje ili trešnje pa navali da ih u slast jede, jede višnje ili trešnje sa mlevenim mesom. U našoj kući se uvek pravila višnjevača ili orahovača od mladih oraha koji su tek počeli da rastu malo veći od dečijeg klikera. To je uvek radila majka i otac je imao samo zadatak da iz velikog bureta sa nategom ili crevom izvadi ljutu rakiju sa kojom je majka dopunjavala te velike tegle i balone u kojima su polako višnje puštale svoj sok. Posle odredjenog vremena, posle svih preslava i slave, praznika koji se u kuci praznuju i gosti se ponude raznim pićima koje je domaćin spremio za svoje goste, pa se potroši sva ta višnjevača i orahovača. Nije ni spremana da se ne potroši već da se ponudi pa ako je nekome merak i gušt da tako nešto popije domaćin će dolivati dok gost sam ne odbije ili dok se ne opijani i legne pod sto a to se tako samo tako kaže. Neko se opije pa ga odvedu kući ili ga domaćin smesti u gostinsku sobu da odspava dok ne dodje sebi. Kada se probudi onako mamuran tek vidi sta ga je snašlo. Tako je u našoj kući meni pripao posao da sve tegle i balone ispraznim od višanja. Ja sam pokupio sve te tegle i balone i jednu po jednu sam odneo i praznio na stajsko djubre koje je uvek sazrevalo iza naše štale. Moja majka je uvek imala puno živine, kokošaka i petlova, koji su se čuli i kad treba i kad ne treba. Tukli su se i napadali decu. Čule su se glupe ćurke i nervirali se ćurani dok im deca sviraju a oni ko maniti se po sto puta javljaju dok se i deci ne dosadi pa ih ostave na miru. Tu su rasle patke koje su imale svoju kućicu opletenu prućem i koja je bila podignita na četiri stuba a istu samo malo veću su imale i guske za svoj stan i one se nisu mešale vec na legalo išle kao po komandi tek predveče. Sva naša živina je bila izrovašena, ako neznate šta je to, da znate, obeležena. Ili se zaseče kožica u patke, otfikari jedan prst ili se na neki drugi nacin izrovasi da se posle ne svadjamo sa komsijama kad nasa živina zaluta u tudje dvorište.
U toku dana su se patke kupale u bari u kraju našeg dvorišta i sve naše guske koje su šištale i nasrtale na decu i mahale krilima. One su dosadne kad počnu da gaču pa se razgalame kao da je odjednom u njihovom jatu nastala neka prava svadja pa se svi njihovi glasovi pomešaju dok se opet ne umire i povedu one svoje guščiće po dvorištu ili udju sa njima da gacaju po bari. Počela je njihova škola. Dok svako gušče i pače ne poraste naučiće od svojih učiteljica gusaka i pataka veštinu plivanja i prekopavanja gliba za svim bubama i punoglavcima koji se koji se uvek pojave u bari prvi a posle nastanu buljave žabe da se s većeri uvek oglasi pravi barski hor koji jednako se čuje do kuće: ke  ke ke ke ke ke, Krekeću čitavi noć jer nema opasnosti sve guske su se popele u svoj kočer, svoju neobičnu kuću. Tako sam ja sve te tegle ko pravi ispraznio na djubre i otišao da sperem balone i tegle koliko da ih ne ostavljam tako prljave dok ih majka ne opere vrucom vodom i ne okaci na kolje da se suncaju na suncu. Ostavio sam tegle u šupu ispod čardaka, a čardak je prostor gde držimo neokrunjene klipove kukuruza i tek  posle sat vremena otišao sam na drvljanik da sečem tanko, suvo granje za potpalu. Dok sam seckao granje i slagao u bremčiće pa da ih odnesem gde smo uvek držali iscepana drva, kokoške su kljucale, a ćurke ko ćurke se oko nečeg glupirale. Pogledao sam, naših gusaka nije bilo. Patke su se brčkale u bari ali ni jedne guske nije bilo ni u bari ni po dvorištu. Kao da se neko samnom našalio, kao da su sve uhvatile tutanj kroz otvorenu kapiju pa se izgubile na šoru, a nisu. Do malo pre su sve bile tu onako bele i debele, jer su kljukane pa narasle. Samo su se gegale po dvorištu ko prave dvorske dame. A sad ih nema pa nema. Da ne bih opet ja bio kriv. A ko bi drugi. Da ne bi bilo daj kaiš, skidaj gaće, i mojih krikova više lažnih nego pravih, jer tako se kazna manje oseti na golom turu. Ja sam se više drao od svih gusaka i ćurana koje smo uvek fala bogu puno imali. Ceo komšiluk je bio upućen kada se otac prihvatao domaćeg vaspitanja i ubedjivanja, da se jednom manem vragolija i pravljenja štete u našem ili tudjem dvorištu. I opet da ne bih bio kriv al stvarno, onako odistinski, ja se prihvatih obilaska dvorišta da vidim gde su se naše guske dele, gde se zavukle, kad se ne čuju a uvek su bile više nego dosadne i stalno sam vodio rat sa njima dok su one nasrtale na mene i šištale ko da su lude. Gde god da sam pogledao, nije ih bilo, iza svinjca, kokošinca, peo sam se na senjak, na slamu, ulazio u trap, gde držimo krompir. Svo granje pretražio al đavola gusaka nema pa nema. Ma ko da ih je neko potrpao u džak i preskočio povisoki plot i odneo. I to u sred bela dana. Ma nije moguće. Ko bi njih onako blesave pohvatao, drale bi se celo selo bi čulo. Pa to bi bilo ko da je nastala opšta uzbuna u našem dvorištu, ma  u celom selu.
A da je neko kuče ušlo ni one se nebi tako lako dale. Tvor da je on bi hvatao i drugu živinu ne bi samo birao naše debele guske i lude gusane. Kao da su žive u zemlju propale. Zemljo otvori se da vidim gde su se dele naše blesave guske. I. Ništa. Niti se zemlja otvorila, niti se one začuše samo se čuje ostala živina a njih nema pa nema. Uh. Biće opet batina. Biće opet si ti nesrećo nešto zamesio. Ne može bez mene ni nestanak naših gusaka da prodje a da me svi ne propituju a gde su bile i kako su nestale. Ja. Šta bih. Pa vikao bih i kukao. Nema ih. Pa kako nema. Ko da su izvetrile. Jes, postale nevidljive, pa se šegače sa nama. Tako se ja okrećem ko ringišpil po dvorištu i gledam i u nebo dal će možda odozgo da dolete one nase guske ko letačice. Al nisu se pojavile na nebu, samo se jedna svraka spustila na dimnjak pa i ona počela da me nervira da sam uzeo prvi poveliki kamen koji sam video i rešio da joj se osvetim. U potezanju kamenjem, razbijanju crepova i komšijskih prozora sam uvek bio nenadmašan i svi mi skidaju kapu i kažu da ne treba više da se uopšte dokazujem jer sam dovoljno to činio. Nanišanim ja onu svraku, ma da je strefim u onu njenu kreštavu glavu al ona ko da ima radare u glavi čim je poleteo kamen polete i ona mrdnu repom i ode. Onako ko da se meni ruga a moj kamen se odbi od komšijski dimjak. Aaaa, polupah crep, Aaa, bar desetak crepova i pade kamen na staklooo, koje baba stavilaaa prekooo rasada. Pučeeee ono staklo u paramparčad. One naše guske, su skroz baksuzne, ima da od njih nadrljam, već sam dve štete napravio. Koji sam ja baksuz kad nisam kriv moram opet da budem kriv. Zbog gusaka da budem dežurni krivac. A i ona svraka našla da mi se sad ruga, ko da se zaverila sa onim našim ludim guskama da danas bude moj najcrnji dan. Kako je krenulo ima da me oleše, ima da se derem ko magarac. Ma ni kožne gaće da imam neće mi pomoći od očevog vojničkog kaiša. Šta da se radi, moraću da trpim i molim boga da me spasi majka ili baba kad otac uhvati da me lema.

Krenem ja u kuću i prolazim pored našeg djubreta a ono se beli ko da je pao sneg u maju, pa napadao samo po našem djubretu. Beli se ko belo mleko a kako  bi drugačije da mi je znati al baba uvek tako kaže kad oće da naglasi kad je nešto furt belo, skroz naskroz. Leže one moje guske po onom djubretu, ko na plaži da su polegale, izvrnule kao da se sunčaju. Ne mrdaju. Ko da se sprdaju samnom.

Dogovorile se da me zavitlavaju, Guščija posla. Ja ajd, da pridjem, da bar jednu šutnem, da počne da šišti, da se ustremi ko kobac na mene sa onako podignutim i raširenim krilima. Al dok ja pridjo, skroz, ni jedna ne mrda. Ma ovo je neka šala. Svojim očima ne verujem. Povučem jednu za krilo. Ništa. Za rep. Ništa. Uhvatim je za glavu a ona pade ko da je babino crevo za zalivanje, pa se previja i lomi a ona kuka jer je voda stala pa ja idem da ga ispravim. I jednu po jednu pregledam ko naš seoski veterinar. Ma jok, ne mrdaju. Pogledam ja malo što se njima crveni perje, da nije neko njih strefio iz sačmare, iz jedne patrone ih pokosio pa one ovako polegale. Pogledam al nema rane i vidim da je to crvenilo izgleda od onih višanja što sam ja prosuo na djubre. Uh sto ti gusaka, debeli, nakljukani. Pa one se popele na djubre i kljucale one, one višnje pune rakije dok nisu popadale i pocrkale. Sad sam gotov. Ima da me spasi samo da se naprasno razbolim da mi stavljaju obloge na vrat i grudi, da mi baju i gase ugljevlje ako mi ne pomogne babina terapija. Sta ću, kud ću, pokupim one guske, nekako se spusti veče. Živina sva ide na legalo. Ja sve one guske. šta ću, odnesem pa poslažem na kočer. I ostanu one da leže tako, a ja udjem u kuću i rano, pre nego što sam ikad, legnem u ponjave. Tako veli  baba, za ćebad i pokrivače, ponjave.

Babina posla izem ti njen rečnik.
Ćutim ja i ne progovaram. Ušli svi u kuću pa se nesto propituju, za moje zdravlje, što je dete tako rano leglo, neće ni da večera, da nije neko dolazio na kapiju da se žali kad sam se tako zavukao kao miš u naćve pa samo virim. Nije. Oću li da večeram. Vičem, nećuuuu. Nisam gladan. Jel mi dobro. Jeste. Jel me nešto boli. Ništa. Da nisam napravio neku štetu. E tu se setim ja onih crepova prvo i onog babinog stakla pa posle onih naslaganih gusaka na kočeru. I šta ću. Ćutim. Ćutim ko da sam najpravednije dete na svetu. Da me ne izlemaju bar večeras bolje sutra. Uvek je bolje sutra. Da ne dobijem odma batine nek prenoće i one guske. Možda dodje lisica ili tvor pa ih odnese i ja sam spašen. A za crepove i staklo pa možda je nešto palo iz aviona, pa prvo polupalo komšiji crep na kući pa onda spalo i polupalo babi staklo na rasadu. Uh sto sam naivan. Iz aviona. Što mi je izgovor. Odoše da legnu. I zaspim nekako i celu noć sanjam bele guske. Kako su mi tek gakale u snu guske da sam se ujutru probudio rano i onako bos pravac kočer da vidim da li je možda tvor bio vredan ili lisica u poseti pa da nema ni jedne glupače debele na onom nasem kočeru.  Nisam ni dosao do kočera, čujem neku graju, neko gakanje, ko svih dana pre katastrofe. I samo što dodjoh iza senjaka i progvirih glavu kad vidi cuda velikoga na kočeru stoje ko prave moje gusčetine i deru se, Ga, Ga, Ga. Trljam oči, prosto ne verujem, moje guske žive. Ma žive živcijate. Stoje na kočeru i ne mogu da sidju, mašu glavama, mlataraju, šište, klepeću krilima i teturaju, jer su još pijane. Uh ja se onda lupim po čelu. E blesimetru jedan glupi, pa ove naše pijandure se jos nisu otreznile i još su mamurne, samo se ludiraju jer ne mogu sa kočera da sidju. Pridjem ja pa jednu po jednu uhvatim ili za šiju ili za krilo dok su me štipale po rukama a ja to nisam osećao ni malo. Ma kad sam ih spustio došlo mi da neku šutnem, al na vreme se povukoh i samo im se narugah gačuci i ja, dok su se one povlačile podvijena repa i šištale raširenih krila. Pa se vratim i pogledam na komšijin dimnjak dal je opet ona nesreća od svrake tu al nije, u nekoj gnjezdari lopuža krade jaja. Crepove pokupim pa turim u granje i odmah se manje videlo da sam polupao one crepove. A i ko će pa da zeva na krov da gleda dal su svi crepovi čitavi. A šta ću sa sa staklom, uh. Tu sam obro zelen bostan. Pa sad za guske sam izbegao da platim. Crepove neće da otkriju dok ne padne kiša a rasad će baba da prenese u baštu pa će da iskopa jamiće i leje i rasadi ga. A staklo. Staklo sam razbio. Pa šta. Ko da se staklo ne može razbiti. I najmanji kamen padne i ono cangrrr. Ode u paramparcad. A otac, ako mu je ćef da me propusti kroz šake i oplete koji put po turu, neće biti prvi put da se derem a on jos nije ni počeo da me udara. Pita će me što se dereš magarče kad te nisam, ni udario. A ja ću da vičem a kako će tek da me boli kad me udaris. I završio se i taj dan naše guske se istrezniše i odoše da se popnu same u kočer na legalo. Otac me ipak malo podsetio kako se čuva babino staklo, a za crepove jos nisam dobio račun od komsije jer će i to doći na red kada neki dan počne da pada kiša i komšija se doseti ko je kriv za razbijene crepove pa poturi lavore i kante po sobi gde prokišnjava. Pa će da se uputi po kiši i kad zakuca na naša vrata, onda će da popije kafu i rakiju sa mojim ocem...
04.12.2008.

REČI

Reči se kao potoci ulivaju u reku,
koja će jednom u meni postati more,
brodovi će ploviti, ronilac da roni,
dok se reči ne našale, pa polete kao avioni,
da naprave koji luping čak u oblake.
Ako padnu u more, sitne kao kapi kiše,
možda će neke da se sa stene bace,
da naprave svoj prvi salto unazad,
pa da udare stomakom u vodu i pocrvene,
kao prvi put obrazi neke devojčice ili žene.
Tja, reči se samnom šale i ozbiljno lice prave
da mene zbune, pa da nastane uzbuna i graja,
i reči moje se u igri žmurke razbeže kud koja,
dok izbrojim do deset koja se nije sakrila...
Šuga. Sad brojiš ti.
A ja ih onda kao pastir po planini vijam,
i tražim do mrkle noći,
sve dok se ne začuje iz tame...
AUUUU...
a moje se odbegle reči negde u meni,
kao ovčice kriju, zbijaju, i drhte.

04.12.2008.

KAD ĆU VEĆ DA ODRASTEM

Često sedim na balkonu i posmatram kroz gvozdenu ogradu pune autobuse i mnogobrojne automobile...

Nekada  sam kao dete sedeo na gvozdenom mostu ispod kojeg sam često rukama u čkaljama hvatao klenove, ili sam stajao na betonskom zidu i kroz gvozdenu ogradu odozdo posmatrao kako prolaze vozovi.

U njima su sedeli ili me gledali sa prozora neki nepoznati ljudi, neko mi je ponekad mahnuo ili se to meni samo činilo.

Stajao sam dok su prolazili prazni vagoni, zatim su se na njima vozili raznobojni automobili naslagani gore i dole kao igračke, promicali su svakodnevno vagoni puni drveta ili crnog uglja.

Jednom su se na svim prozorima videla deca koja nekuda putuju pa sam ih ispratio i mahao im sa obe ruke dok se voz kao neka lenja zmija nije izgubio u šumarku.

Ja sam  opet sedeo sam na gvozdenom mostu i čekao da naiđe neki drugi voz.

Ponekad se iznenada iz tunela pojave radnici na terezini pa se svi naglas smeju mojim mokrim belim gaćama.

Ja neznam zašto uvek viču dok pevaju neke smešne pesme.

Ponekad se na pruzi pojavi izlazeći iz tunela i skretničar sa čekićem duge drške i neprestano nešto kucka po šinama, to je znak da se sakrijem u visokoj travi i posmatram ga ako stane i  čelo obriše maramicom, dok ne produži dalje i izgubi se u opet u drugom tunelu.

Ispod vrba čujem zvuk oštre kose, dok deda kosi otavu, onu žutu nisku travu koju kad skuplja psuje što nije kako valja porasla pa se rasipa, i uvek mu propada kroz gvozdenu vilu.

Veliki divlji golub nekuda odleti sa vrba pored reke. Skačem po travi i hvatam skakavce, da ih  puštam na najlonu u brzak zakačene za udicu koju sam sam pravio od špenadle. Ako se klen otkači ili ispravi moju udicu ja novu špenadlu ponovo zakrivim i nastavim da pecam kao da se ništa nije desilo.

Volim da se sakrijem i posmatram velike klenove kako čekaju hranu plivajući u struji. Ako me ti lopovi ugledaju brzo se izgube u dubinu ili se zavuku pod veliko korenje vrba.

Ponekad ugledam i nekog vodenog pacova kako pliva  pored  same obale  pa se popne na obalu i izgubi u šipražju. 
Voda u reci više nije čista,  oseća se na  ulje,  kao i klenovi koje lovim iz zabave pa ih uglavnom vraćam u reku jer više nisu za jelo.

Vetruša je ulovila miša i ponese ga u svoje gnezdo, možda već ima mlade koje treba da hrani.
Kad ogladnim, nanižem klenove koje sam ulovio na situ, tanku i jaku dugačku travu provlačeći je kroz škrge svake ribe.

Šareni mačak me uvek dočeka i mota se oko mojih nogu sa podignutim repom dok mu ne bacim malo ribe koje uvek jede od glave. Zašto, nemam pojma. Valjda je glava ukusnija pa nju prvu pojede.

Brat se uvek smeje mojoj čupavoj zamršenoj kosi i čičku koji se uhvatio za moje pantalone dok sam se provlačio kroz visoku travu pored reke.

Ruga mi se, i kaže, opet si se pentrao i skidao svračija jaja, šta će ti više tolika jaja i polupa ih. Poneko jaje uvek završi i na mojim ledjima ili u mojoj dugačkoj kosi.

On voli samo loptu. Loptu mi ne da jer kaže da kada se sa njom igram uvek je probušim na trnje babine ruže.

Ne volim ga kad mi govori, nemoj da si dosadan, ti ne možes sa nama da se igraš jer si dete. Zna da se naljuti na mene jer plačem kao dete.

Zove me pupavi, jer mi je stomak ko burence i pupak je na njemu ispupčen i njih to zasmejava. - Pupavi, pupavi - viču zamnom.
Kao da ih baš briga što ja plačem, pa na kraju pobegnem od njih da me više ne zadirkuju. Pa se posle pitam kad ću već jednom da odrastem.

  • Uvek mi je kao detetu bilo teško starijoj deci biti drug, naivno za očekivati da se igraš sa onima koji su prerasli te dečje igre, oni koji te teraju od sebe, teraju da brže odrasteš, da se odrekneš igre, da sve manje budeš, dete.
29.11.2008.

SRBINE MISLI i POMISLI


  Dok je Lepa otišla, a ja u kuću ušao u kojoj se osećo njen miris. Zadržo se za Lepom ostao u vazduhu ko kad procveta lipa se rasiri svukud udje kroz prozor a ti ležiš i miris se čuje pa ti se spusti kroz nos i kako dijaš tako ti i srce kuca.

Što ti je žena, dodje, proveli smo ovde jedan dan i sve posta nekako drugačije. I ova soba mi se učini sa njom veća, svetlija i lepša.

Tek sa njom se nekako ispunila. Sve stvari u ovoj sobi nisu bile ništa prema njoj. Kad je sela u onu stolicu kao da je oduvek njoj namenjena.

I ja sam mislio da će neka jedared baš tu da sedne i eto desilo se al dal će do kraja tako da bude e to se nezna. Može da se pretpostavlja ovo i ono al to ni je to. U ovu kuću je uvek brinula neka ženska ruka, one koje su se izredjale nisu se zadržale slučajno. Svaka je bila ona koja je svoje mesto našla dok je baš tu kuću izabrala.

Nije se ni moja baba ni majka vajkala šta je zatekla, već je zasukala rukave i gledala šta nema da nabavi. Ono što je stečeno i od svog čoveka gleda žena da sačuva, jer čovek je često nevaljao i svoju kuću zna na piće kocku i kafane da raskući.

Sedim tako ko da sam zaludan, djavo mi kožu dere, treba do mraka da posvršavam još poslova a ja sedim i zano se Lepom, pa mi njeno lice svednako pred očima.

E crni Srbi ti si se mlogo zaneo ovom Lepom, samo da to ne bidne kako ne valja. Pa se lecnem, al neću da kvarim sebi zadovoljstvo jer unapred da se zlu nadam nisam rad nikad bio, to me jedared baba Sava korila da se u svemu dobru nadaj, pa će Bog dati da tako i bude. Ko sluti i priziva zlo nekako ga ono i čuje pa mu i dodje.

U svom životu sam se svakojaki čudesa nagledo, da se žalim da mi je loše, pas bio, nije, uvek sam bio zadovoljan sa onim što imam, sa onim što mi Bog da i godina donese. Pa tako i Lepina pojava se smesti u isti red i poredak, popuni mi onaj deo srca koji  mi je uvek nekako bio prazan.

Znao sam ja da sve što leti da se ne jede, ni ovaj dan koji je bio drukči od sviju do sad, nije mi davo unapred neku veliku nadu da će sve smene i s Lepu da bude najlepše.

U životu ne ide sve kako bi čovek teo, nekad se sve okrene i bude sasvim drukče pa čoveku bude krivo, al da nije tako nebi se čovek ni nado boljoj sreći.
Ne prodje malo a ono viče s plota, crni Radojko. O, Srboo. Jesil tu. Mišljaše se dal da se odazovem al posle se mislim pa vido me kad sam ispratio Lepu garant pa de ide da se pravim da nisam tu.

Eve me Radojko, ček, sad ću da izadjem. Pa stanem do plota, pa stojim o nas dvojica ko dve mlade kad oće da proture neki abar ili da se posvadjaju. Vidim Srbo imo si gosta. Jel to ona. Kako reče, Lepa. Jes Radojko. To je Lepa. Bre Srbo mlogo lepa žena. Pa šta da ti kažem Radojko vidiš i sam, Lepa je ko ikona. Nego ako nemaš ništa drugo da idem da naberem pečuraka i vidim dal mi rade prskalice, da proverim temperaturu i kolko ima vlage u plastenik. Ajd Srbo i ja da idem da ranim stoku. Vide Radojko da je taze da o tem pričamo pa se skloni jer smo prijatelji, skoro braća al neki red mora da bude.

Ode Radojko, sad da neću se njemu ispovedam, da njemu pričam ovo i ono, taki kod nas nije običaj, vidi on i sam ima oči a ono što će da bude o tem se ne govori. I mi smo nekad na tri ćoška, pa nam nije do šale, tad se sklonimo da se ne zamerimo, a opet kad se šalimo onda znamo da se izigravamo i celo selo posle priča samo o nama i našim šalama. Mi smo ko dežurni, ko seoska spadala, koji u svako selo ima i bez koji je nekako dosadno, svaki dan dodje isti.

Običaji od sela do sela se prilično razlikuju. Čak ni jezik, kako izgovaramo reči se razlikuje od sela do sela. Ja znam da pričam tim knjževnim jezikom, jerbo sam izučio zanat, išo u školu, čitao sam knjige i novine, al opet ovde bi da vam napišem kako se u selo govori, kako se neke reči kažu, kako to narod iskrivi, prekrsti, ko da nije dobro čuo, pa se ne retko čuju i u selu neke strane reči kako kod nas nije nikad govorilo.

Ja nikad nisam bio mnogo stidan, pa mi je često majka govorila da sam se bacio na babu koja je volela da drugog okrpi i nikom nije ostala dužna kad je neko nagrdi.

Kad sam se zamomčio, već mi uveliko porasli brkovi pa sam počeo prvo krijuću i da se brijam dok mi otac nije dao britvu i naučio me da se sa njom obrijam tako da se ni jednom ne posečem. Počo sam da izlazim u centar, tu je još postojo Disko, gde su ponekad puštali strane pesme, pa kad vide da neće niko da se uvati da igra u paru onda puste kola i onda se digne bugija, prašina a mi igramo dok nas znoj ne oblije.

Tu sam počo da zagledam devojke, nije me bilo sramota, pa su se vatale do mene u kolo, a voleo sam mnogo da igram i znao sam i brzo i sporo. Igrao sam i Moravac, ono sporo kolo sto se igra iz kolena, prosto da cupkaš i lagano uživaš u muzici. Ako se uvati neka lepa do mene, pa se zacrveni, počne da mi se smeška, odma sto očiju to snime pa se kolko sutra prepričava koja se u Srbu devojka zagledala. Ako sam sa njom stao u kraj, il izašo u park kod spomenika, gde smo šaputali i smejali, već je to bilo zabeleženo u nečiji tefter. Znao sam ja da pipnem, da pomilujem i poljubim, al nisam nikad bio grub ni nasilan već tamanli kolko treba da mi ne kaže da sam šonja i da ne smem da je uvatim  oko struka, da je ljubim da se izgubi, jer sam ja čovek koji pored lepe devojke nisam mogo da budem ladan. Uvati me strast, pa uvati i nju pa kad se ukrstimo i prepletemo posle ne možemo lako ni da stanemo ni da se rastavimo.

Da vam kažem da u selu se zna šta je sramota, šat ti priliči a čega treba da se kloniš. Devojku koja ti nije prilika, i kad oće s tobom ne ide da upropastiš, da posle s njom ispiraju usta. kad smo išli na igranke u drugo selo, smo već manje gledali na sramotu, pa smo se nekad znali da pobijemo, jer devojka ima brata, nekog momka koji se u nju zagledo pa mu ne bi pravo da se ti sa njom po parku ljubakaš. Ako je bilo palo i gledanje i rasturanje kod njih e onda je moglo da bude da sevne nož, da se i više nas potuče. U neka sela čak nismo smeli da idemo jer su bili mnogo gadni, pa nam se nije sa njima bilo kačiti i glavu reskirati.

U selu roditelji koji imaju žensko dete za udaju vide kad ona počne sa momcima da stoji, da se u kolo hvata, pa je u prvo vremi i majka sedela i gledala šta joj i sa kim čerka radi. Pa se to vremenom izgubilo i počeše same da na igranke izlaze.
Ako se neka devojka zaljubi, a momak je neće, pa se to kod nje iskomplikuje i ona počne da se noću budi, da plače i uvati je ono mladalačko ludilo, ne retko je vode kod neke babe da joj baje, da vide da nisu neke mađije, da nije stala na sugreb gde kučići zemlju izgrebu. Ako neko rekne ružnu reč o tome odma te sa ružnim rečima narane, da se maneš ćorava posla, nek tudja ruka glavu češe ako je svrbi.

U selo uvek ima neka devojka koja izadje na loš glas. dal spravom il ne tako bude i posle to ostane i pripoveda. One koje su rano ostale udovice, kojima je muž poginuo, pa se posle razočarale u život i počele da idu iz ruke u ruku.
Raspuštenice su uvek predmet ogovaranja i meta onih matorijih seoskih momaka. Nije retko da se i neki ženjen zakači za neku taku. Pa posle izadje na svašta. A ko misli da u selu nema
i onih žena koje krijući se nalaze sa drugim isto tako ženjenim čovekom on onda nezna ništa.

Ko i svuda onaj koji je prevaren poslednji sazna, dok bruji celo selo, on biće od bruke i sramote ćuti i pravi se blesav, a ima slučajeva da čovek ne može da legne u krevet sa svojom ženom, te leži ko proštac, leže tako i prevrću se, pa se više jedno do drugog odmiču neg primiču.
I tako život prolazi, zarode se, trpe se i krijući ukradu po neki poljubac i povrljaju nečiju livadu, žito ili u ljubavišu i u senu jer ko nije živeo taki život on ne može ni da sudi.

I to ne prodje bez da nečije oči ne snime taj grešni par, nikad neznaš ko te gleda i gde ko stoji u mraku. Nismo ni mi u selu bez oni koji vole da gledaju, pa se prikradaju i osmatraju dal se negde neki par krijući našo, ko je koga poljubio, čiju je ko ženu timario, ko se osevapio kad je neku koja svalu noć kroz prozor gleda i osluškuje oće li neko da zakuca na njena vrata.
U selu sve to izgleda prostije, ima neku svoju meru, pa i ljubav je u selu ko i šećer što ga više imaš više ga i trošiš.

Selo se vremenom menjalo za toliko, što su samo kuće postale veće, u njima aprata puno, televizija je postala zabava svih pa ni selo nije bilo imuno pa je televiziju oebručke prihvatilo i često se moglo čuti da je nešto tačno jer je neko tamo reko na televiziji. Sad dal se posle ispostavilo da i nije bilo tačno i nije tolko važno. Važno je žto su ljudi počeli da misle o tome šta tamo neko van njinog sela priča i radi. Jedan svet koji je bio prilično zatvoren i imao svoja pravila je polako počeo da se menja jer su televizija i film sve to poništiili.

Onaj moral seljaka, sramota i stid, koji se negovao kao osobina, su polako počeli da nište i nameću nešto što u naše selo nikad nije bilo. U selo su došli neki propali studenti, neki koji su više voleli da ukradu nego da na svojem imanju zarade. Pa se odaše tom poroku, da provale u tudje kuće, da ukradu nekom  traktor il auto, da ga rasture na delove i to posle prodaju na buvljacima. Oni koji su uhvatili maha počeše da besne, da donose drogu u selo, da puše i špricevima se bodu pa je i to postala velika boljka sela.

U poljima poče umesto pšenice, da raste marihuana i konoplja. Još fale i polja maka pa da budemo neka država koja je u selu videla mesto gde će se na neki naopak način obogatiti i seljaka gurnuti u ruke kojekakvih propalica koji su i naoružani i bogati, koji mogu da plate advokate, da potkupe i policiju i sudiju.

Vidim ja nisam blesav, oni koji kupuju po sto hektara nekih zaraslih polja, neka brda gde niko više ne ide, gde se više zemlja ne radi, tu jašu neke konje, šetaju neke kučiće, motaju se po polju besposlen i stran svet, da se čovek zapita šta u tom kraju gde je sve zaraslo traže.
Nekad su po šumi i potocima bili putevi i putići, ugaženi prolazi, gde je narod išao na vodu, gde je stoka prolazila a sada je sve zaraslo, biće da su se opet i zmije zapatile pa ni ja ne volim da vrljam svukud jer me može neka da žacne pa posle ti vidi šta si tamo tražio djavola gde ti nije mesto. Ja nisam voleo da ih tučem i one su božja stvorenja, jer ni jedna nije na me nasrnula već biće da to učimi dočim je zgaziš pa se ona uplašena brani.

Eto tako kad mi misli odu niza stranu, ili počnu da buše ko crv u staroj gradji, tako i ja se rasparčo i ovde pišem ko da sam sa sobom pričam, a kaku će vajdu to imati neko ko bude čitao to zna samo on i dragi Bog.

Vala nekom je dosadno, il se srdi što se u ovim  rečima o selu u nečem ne slaže samnom, nek onda on vidi sa sobom pa nek napiše drukče i ispravi sve gde sam ja biće iskrivio i namestio.

Čovek je taka sorta, u vakog čoveka kakva mu je miso u pameti taka mu je i na jeziku, kome je teško čitati on se sa rečima posvadja pa vremenom se i one kale ili se i one iskrune i onda u pameti sve plevu veje.

Veli meni Radojko, zar pored nogu i ruku čovečijih lomiš glavu i pamet, jednako nešto u svesku beležiš, brišeš, prepisuješ.

Jedna ti je biće malo, pa kad i nju batališ, onda u prazne strane ponovo s otu tvoju glavu miso seješ. Dal ti nešto rodi, dal ti urodica nadvlada, dal se kukolja i korova kurtališeš, to znaš samo ti života ti, stani malo.

Nek se miso ko čovek il živinče odmori, ne upreži se u kola koja povući ne moreš, skloni se u kraj da te u brzini neko ne zakači, ako te jutro ne pretekne pusti, i svetlo ima svoj put i brzinu.

Tu me Radojko nasmeja, reče što reče, da se ja nadjo u čudu, pa reko ajd da ga radi reči ispoštujem i misli od zlata zapišem.

A ja mu reče, čovek da ne treba da se koji put potpiše biće da bi zaboravio i da je pismena naučio.
 
Dok smo bili deca pa se na veliki hrast penjali, u grubu koru se zablenuli gde su jednom u godini krst rezali, gde se ponekad na istom putu sretnu neki crveni i neki crni mravi. I neće crveni da se sklone, neće crni da ih propuste. Pa zametnu boj na život i smrt a mi se u ova čudesa zagledani pogubimo dok nad vojkom crvenih crni juriš ne učiniše i crvene poraziše i u roblje odvedoše, pa se noću u snu po krevetu okrećemo i sve kraljevstvo crnih mrava sanjamo.

Oni koji čitaju samo novine, veruju samo što novine pišu a ja opet verujem samo svojoj glavi i onoj misli koja se sefte u njoj probudi.
Nije da sa očima ne razaznajem gde je moje telo gde počinje mi senka, al opet ko ne verujem da ono što vidim sve je, ko da iza nevidela neki drugi svet slutim i tišinu svoju čekam.

Ona misao sto je meni ko mala burgija i ne da mi mira da je na papir stavim jer valjda je tako pravo, valda je tako oduvek bilo. Valjda je i misao ko prvo seme, ako se ne čuva ona se izgubi i pomeša pa se više ni njoj ne veruje kao ranije.

Neko je vido da tako treba, da čovek sa sobom razgovara al to nekad i zapiše, neko to ceni, jer ceni nečiji trud da ono što je u životu ga dotaklo il opeklo da ga seti i opomene bolje će biti da zapiše.


E sad pa ako ima ko da čita i tumači onda nije džabe to pisao.
Valjda zato rekoše da je pripovedač, možda je njemu samo malo bilo lakše, ko da se tih misli jednom rešio pa umesto njih napravio mesta da dodju neke druge misli.

Nisu svi putevi života pravi već su sve krivina do krivine, nisu ni ravni već rupa, do rupe, od kiša izlokani, od koraka mnogih razrovani.

Nemaju svi putevi raskrsnice ni putokaze, neki se gube u bespuću, prestaju u šumi, potonu u reci, a nekim se uputiš medju oblake i tu shvatiš da ili si zaluto ili ti je mesto baš tu gde ćeš da letiš ko ptica ili padneš sa velike visine jer si se brzo popeo pa je red da pokušaš ponovo.

Na neke puteve će te svi upututi, neki će se ukazati najedanput kao da tek odatle počinje, ako misliš da ćeš uvek naći nekog da ti pokaže pravac mnogo si pogrešio, često ćeš zalutati tamo gde nisi nikada ni imao nameru stići.

Ako misliš da je nekog briga za tvoj put, odmahnuće glavom na tvoje pitanje i reći će ja nisam bre odavde. Ti ako se budeš dugo osvrtao i čekao da neko naidje možeš doći do zaključka da je bolje se vratiš odakle si pošao.

U ovaj život se sve skupi, ali se i rasipa, dok rasipaš novac, imanje i godine još si i na dobitku, al kad ti se raspe ljubav, kad pogubiš sreći početak onda si djavolu se zakačio na ledja.

Za ljubav, život, malo li je, dodje neko drugo vreme sve što beše se okrenu naizvrat, vreme dobro za plakanje, dani okračali ko dečje pantalone, noći se odužile ko gladne godine pa se jutru početak ne vidi.

I ovaj vetar, košava li je, kao da ne duva samo kroz kuću, već tumara i prolazi kroza me, da zid progovori, i misao mi se otme.

Prazne misli, da počisti, da mi prvu želju oduva u nevidelo da je raspe u daljine, tamo gde tone sunce jer je tamo njegov kraj, tamo je dno, tamo je tama gde crni svaka njiva, gde su se pogubile crne ptice i one duge senke oraha i jablana.

Slušajte, ćutite, to nije muzika, to nisu reči, to je tišina koju kradem, od koje bežim, kojoj se kao kući vraćam, pa me oko srca hvata strah, dal će jutro da svane, da bude opet dan.

Ko će po tišini da me pamte, u koju sve nestaje, nestaju reči, ljudi, nestaje istina i pravda, nestaje smrt i grobovi, jedino ako vetar dune i grana o granu tare, pa mi ime spomene.

Možda hoće i da svane, a ako neće, da se ne čudim, jer više nema reda, jer više nema ni početka sve smo nekom kraju bliži.

Pa da mi dodje moja kuća pustinja ledena, da mi se srce stegne, da ni glasa više iz duše ne pustim.

Oduvaće vetar ne pokupljeno lišće, ispod krova će izrasti ledenice, i ptice će od mraza drhtati ko i ja dok čekam da progovorim, reč, dve, sa Lepom, ili sam, sa sobom.

28.11.2008.

ZALJUBLJENI SRBA

Čim sam onomad u parku na Kalemegdanu ugledao Lepu znao sam da je ona moja sudbina. Al to u prvi ma nisam teo sebi hteo priznam.

Svaka miso je nekad ko besno june kad se razveže pa ga sa muku do lanca sa povodnjik pred jasle dovedem. Ja znam taki je i u mene poso ako ne zapnem neću ni da se oznojim, ako nije prilika neću se ni oženiti. Sve dok sam ženu tražio ja je nisam našo, kad sam prestao ona se pojavila niotkuda sama.

U moje selo još ima onih koji stižu da porade svoju zemlju, imaju i sučim, ali ima i onih koji su je zaparložili, dali pod kiriju il na trećinu pa je drugi koristi.

Opet ima ko i svud lenjog sveta koji vazda pod orajem leži i kad ih sretneš oni kukaju da su mlogo jelte umorni, da i nešto steglo ispod grudi, da i ukočilo u krsta pa ne mogu da se isprave, pa moraju da idu u banju na terapiju i tako to.

Kad prodje leto i kad dodju prve slave i preslave e onda se oni pridignu pa zaredjaju od kuće do kuće, a gde zasednu šalom se ne dižu dok petlovi ne zakukuriču.

Ima nji koji duvane, pa im turci nisu ravni, kad ih čuješ kako krče ko metiljave ovce, a jopet ima oni koji mlogo piju, popili bi i majsku kišu pa prosto da se čovek upita gde im sve to stane, pa vremenom pogoru creva i mozak te pandrknu i spasu one kojima su od pijanstva dodijali.

I ja sam sad eto sviko da ne duvanim, rešio da se manem cigara ima dve godine kako ne pušim i da vidiš da mi prija, više mi ni oko ne vrlja i ruka ne kreće da traži gde nisam ostavio kutiju sa cigarama.

Kažu kad ostaviš duvan onda navališ da ješ, ima tu istine, al gde si video da selu da radiš teške poslove i da držiš dijetu. Malo probiraš,obročiš se, sredom i petkom postiš i da vidiš kako se doteraš.

Da se sad ne ispovedam a nisam se skoro pričestio, nisam omrko a već bi da mi svane, kako ja vama tako i vi meni, ko je u selo bio zaguljen, zamužen ili kako još vole reći ćuknut on je taki i ostao.

Šta znam, kad neznam. Onaj koji je otišo u svet vrljav takav se i vrnuo samo je promenio odelo ili kravatu.

Ponekad kod nas, što no kažu, na smenu il na uštap, neko se u selo oženi, pa se rodi po neko muško dete na svaku prestupnu godinu a sarane su mesto gde se narod više vidja neg u polju.

Nekom prodje vek, pa se na kraju muči i oteže pa neće bog dušu da mu uzme a neko broji dane pa se u mlade godine od svojeg dobra, od kuću i familiju oprosti odjedared,

Izda ga srce, il se daleko bilo šlogira, nekad naidje i neka nevaljalština pa ako ima sreće da umre oma još je i dobar, al ako padne u krevet, da ga drugi okreće. da ga drugi sumiva, rani i oblači e onda, onda opsuješ  život i dan kad te sunce ogrejalo.

I godine se nekako povrnuše kako ne treba, pogoreše polja, suše se šume i bunari koji su uvek vode imali i sve to na neko grdno zlo sluti, pa kad dune u selo vetar sa one strane odakle nikad nije duvao onda se svako krsti jer zna nezna šta nosi noć a šta dan.

Pa se ove godine ko nikad namnožiše svakake bube, skakavci i na voćke se po lišću razmileše gusenice kake ni ja u moj vek video nisam. Da se tri put prekrstiš i levom i desnom. Prskao sam ko i ranije sa babinim travama al i one gusenice beše neka nova sorta pa i ja se našo u čudu da ni baba Savin lek za take štetočine ne pomaže. Već sam se bio zabrinuo da će da mi prepolove rod jabuka kad se setim da mi je jednom baba Sava rekla kad ništa ne pomaže da je došla je zla godina i možeš da se ubiješ al ti neće pomoći, nećee, već se bogu moli jer je narod, biće bio u ratu grešan pa mu došlo da to iskija i ispašta.

Reče baba Sava da za svaku boljku ima leka, ako se na vreme leči može biti da se i izleči al ako uvati ma e onda spremaj sta nemaš u kući jer će kukuvija da krešti oko kuće.

I to je mlogo gadna i zloslutna tica, oseti ona mrcu, oseti kome je duša u nosu, kome će uskoro da pale žutu svećicu pa se okolo kuće mota i vrze, preleće s krova na krov, s jabuke na jalovinu, pa neće d umukne sve dok se ispred kuće krst ne postavi i lelek iz kuću ne začuje.

Nego sam se mnogo zamislio i sve u crno svaku miso zavio, kako da se ne sneveselim, e omatorio sam a ko da sam momak, ko da mi brkovi i brada sad raste, ko da se još ogledam jel su mi oči došle žućkave ko u mačka, jel su mi uši na deda Djuru ili na pradedu Nikolu.

A i jedan i drugi su bili mlogo klempavi, Djuri je jedno uvo došlo krivo jer je uvek na tu stranu nosio šajkaču pa se nekako oklembesilo a opet Nikoline se nisu mnogo videle ko i moje jer nam kosa bila tršava i grgurava, ko u preklanjskog nešišanog ovna. Nekako leti od sunca po malo žuta i zamršena.

Ne valja kad pričam, a ne valja i kad se ućutim i otpadim od naroda pa se svima učinim nekako drukči kaki nisam bio pre.

Pa se sa mojim ispisnikom i komšijom Radojkom uvek zakačim, oko istog. On veli men, beži bre Srbo tija gospoja, neće to da izadje na dobro ima da se pokaješ ti, da poslen kažeš što ne posluša Radojka.

I on je momak, neženjen, on se boji žene, te uvek priča istu priču, kako ima tri kuće, dobar auto, kamion šleper al koja će njega da gleda onako, već samo da se od njega očeše, da vidi da neće skoro da odapne pa da to proda i švrćka se po banje i planine. Velim je njemu bre Radojko nemo da si bednik, nemo da mi kvariš veselje, da si bre ljubomoran na moju simpatiju.

Vidiš bre Radojko da joj je smene lepo, da izmedju nas ima neka struja bre ki visoki napon. A Radojko se smeje oće da se pokida osmeja. ma idi bre kaka bre struja, da se nisi uvatio slučajno za golu žicu pa te skrozirala struja, da sam znao da jesi pa da zovem komšije da te zatršamo u zemlju da ti izvuče tu struju.

Ma znam ja da se on šali, pa se ko mi okladimo, da će da ispeče vola, da dotera ladnjaču pića i muziku, trubače, ima da sviraju violone i dve ramonike sa po dve pevaljke ko ostane ne oženjen od nas dvojicu. I tako ti mi eto ima deset godina se opominjemo i pretimo jedan drugom da će da neko od nas kolko iduće jeseni da peče vola al taj vo izgleda jos nije poraso.

Nisam ko neki da umislim da se vajkam na boles, da me boli ovo il ono, pa tražim neke specijalne doktore koji će da me snime i vide šta je to smene, nisam ni od oni da mi baba Zorka gasi ugljevje i topi olovo.

Za moju boljku ne pomaže ni zavezan ni odvezan čvor. Dok sam ne vidi gde se zavezalo i kako da ga odmrsim neću ni ja leći s mirom dok se u meni misli jedna na jednu stanu a druga na drugu. Dok se ja premišljam, dok me po glavi svrbe neke nove, ja sve ko da mi je samo orati i sejati preče, a život se kruni, kruni se ko klip kukuruza, iz ruke ispada jedno po jedno zrno, svaka godina ko i zrna sve sitnija i kraća, i kako moj deda Djura veli kako se život izmiče a smrt primiče sve teži i tešnji jaram.

Dok sam Lepu gledo i srce mi poraslo pa počelo da bije čini mi se ko da iz Rakinom majdanu sve po dve mine odjedared pucaju, pa onda usitni ko kad otkivaš čakancem na babici kosu. Vidi Lepa da od s mene se nešto dešava, da je u meni došo povodanj, u očima čas seva i grmi, pa gromovi tuku, pocepaše me ko krušku na skladu, niza mene šara sve munja za munjom ko niz cer samac sve dok u zemlju ne ode.

Oči mi potamniše ko da je sunce za oblak zašlo pa se oblaci crni sklopili i dan se zamenio za noć.Vidi Lepa da je u meni prošla neka oluja, pa dok ispriča kako je u Holandiji seljak daleko otišo, stimulisan od države, cenjen u društvu, spada u red vidjenih ljudi koje i država pita i koje štiti da ih neko sa strane me ugrozi.

Pa dok to ispriča prosto stade, pa se u moje oči zagleda, nasmeje, pa i ona ladnoća u men prodje i ko da mi je sunce izašlo iza oblaka da me ogreje i svaki crni oblačak rastera.

Dok mi priča ja je slušam, pa se zanesem ko golubica guče, pa se trenem a ona vidi da sam ja negde zavrljao, al se ne ljuti jer ni ona nije od juče, zna ona šta je smene, šta me spopalo da sam se u nju zagledo, ko tele, kad mi jednako oko igra kada se ona smeje.

Slavu joj njenu, vidi bogati kako je ona men oma ušla pod kožu, drugi put je vidim a ko da sam snjom proveo pola veka.

Pa reko nevalja mi poso, poče sebe da kuziram, bre Srbo šta se zanosiš i čemu li se nadaš. da tebe Lepa gleda tako zarozanog, s gumene čizme vukljaš one tvoje džakove, stovaraš bale slame, raniš i čistiš svinjac i kokošar.

Pa se tu malo štrecnem, udarim sebi pravo na muku, da sam se biće zagledo u ovu ženu koja će da dodje par puta kod mene da vidi šta to Srba radi u njegovo dvorište i na imanje pa će se vrne u njen stan na Obilićevom vencu da piše njene knjige i pije čaj sa njene drugarice.

I sve tako, sve i bi i ne bi, a Lepa ne daje ni pet para već mi kaže Srbo ja zaista nisam očekivala da na takvog čoveka naidjem. nemoj da misliš da ja gledam na to što si ti seljak. Može biti da si ti pomislio da svi u gradu misle loše o vama, da naš srpski seljak nema prirodnu inteligenciju. Koliko puta sam se divila slušajući seljake od Užica, Čačka, prave Šumadince kako pričaju i kažu više nego mnogi koji pišu po novinama ili knjigama. Pa nije ni Dositej Obradović, Vuk Karadžić i veliki pesnik Njegoš slušajući narod zapisivao tu pamet i mudrost koja nije nastala u školi već je odraz života i iskustva narodnog.

Tako se ona izrazila, al to meni okruglo pa na ćoše, ko da mi je sve rekla i ništa. Al reko da je ne prekidam a Lepa kad reče da ona nije neka koja ne ume da proceni čoveka, da ima osećaj sa kim može da bude bliska. Kad reče bliska, a ja utrnuh ko sveća, jezik mi se zapetlja, pa bi da kažem nešto, tuc, muc, al ne ide da mumlam, pa reko da se prvo smirim i oladim pa da joj i ja kažem. Lepa ti si vidim žena vrlo profinjena i negovana, imaš prilike da upoznaš razne ljude, političare, ambasadore, umetnike, profesore, doktore a ja sam tu negde na repu. Poslednji sam ja Lepa, taki ko što sam ja ima u svako selo, a nemoj da misliš da od mene nema boljih, pametnijih i vrednijih seljaka i domaćina.

Srbo ti si previše skroman, ti si osobito redak u svom okruženju, gde ljudi mogu da nauče od tebe sve ono što su izgubili ili se odrekli kada su prešli iz sela u grad.

Sve one vrednosti, dušu su Srbo izgubili u trci za novcem, položajima, karijerama. A život ne prašta, život ko sudija vrhovnog suda kad presudi više žalbe nema već gledaj koja te kazna stigla i koliko godina ti je odreao.

Znam ja Lepa da smo mi gosti u ovaj život, u ovo dvorište u ovu kuću, da sam gost u moje polje i vinograd, kolko sutra kad u meni stane onaj sat kako Lepa rele biološki, onda nema više sastavile skazaljke, zvoni mi sat dal da ustanem ili ne.

Tad se opraštamo od svega, a dal si sve završio, dal nisi, dal si zadužio se il si odužio to nema veze.

Al ja opet radim ko da ću da živim sto godina, a onaj gore kad me ko učitelj prozove i kaže e Srbo ajd dosta si radio, polazi oma a iza mene svet će da ide dalje, voda u reci ispod moje vodenice da teče, možda će i ova moja banana da rodi, da je nisam posadio samo za gledanje.

I tu se mi ispričasmo i provedosmo čitav dan zajedno, pa sve nam nešto smeta da se rastanemo i razidjemo, ko da smo se uplašili da se više nećemo nikad videti.

Ja znam da je oduvek bilo da svaka devojka il žena voli da se udešava, što nije ništa novo, jer je nekad rumen na obraze devojka stavljala sa crvenu artiju, obrve garavila a pomadu nisu imale pa su skidale kajmak s mleka pa se mazale. A ako je ko teo da pravi pomadu svinjsku mas je prao u šesnes voda pa je posle u nju stavljo neki miris il neku travku, pa se sotim mazo.

Lepa je znala da ono što obuče joj pristaje, da još više istakne njen stas, njenu crnu i dugu kosu koju nije vezivala u rep. Ja se nisam razumeo u te haljine i tu modu al nisam ćorav da Lepa ima ukusa i ono što obuče kao da je samo za nju šiveno. Krijući da ona ne vidi sam gledao njene ruke, ni velike ni male, prsti ne previše tanki, lepo zaobljeni a nokti sjajni, neofarbani. Na ruci je nosila samo jedan prsten sa sjajnim kamenom koji je svetleo u duginim bojama kao da je dragi kamen. Minjuše su joj bile ko i prsten sa istim sjajnim kamenjem ali nešto sitnijim i još više su bili izrazni na onu njenu crnu kosu.

Oko vrata je imala tanku ogrlicu fino ispletenu na kojoj je bila mnogo lepa šara, a na sredini okrugla ikona Majke Božije obrubljena zlatnim rubom.

Setio sam se kako se smejala kad sam joj rekao da sam mislio da je glumica, da je došla u park iz pozorišta, da se malo prošeta po Kalemegdanu. Svako ko je nezna pomislio bi da je glumica, pre nego da je doktorka.

I došlo je vreme da je ispratim, iz svoje bašte joj proberem i nasečem one najlepše ruže i zahvalim joj se sto je odvojila vremena da u svom poslu dodje u moj dom, da vidi kako to Srba živi u njegovom domaćinstvu. Pa se pozdravismo, i čini mi se da smo malo duže jedno drugom držali ruku nego što je to uobičajeno.

Nisam bio lenj ni mutav pa sam jo oma reko da će mo se obavezno videti ako bog da na Avali ili na Kalemegdanu kad dovedem decu u žaloski vrt. A Lepa na to mi reče. - Ne Srbo sad je red da ti dodješ kod mene, da budeš moj gost u Beogradu.

Nisam se premišljo već reko dok završim neke poslove da ne pomisli da navaljivam pa ću da te Lepa zovnem kad ću da ti dodjem, a u sebi se mislim ja bi te sutra zvao al nije red, pa da mi posle kaže da sam neuredan i nekulturan. A svakako se gvožđe kuje dok je vruće pa ni ja neću da to pustim, da ona i zaboravi na svoje obećanje.

Tu se ona nasmejala i mahnula mi, upali njen audi, dade gas i odveze se za Beograd...
27.11.2008.

LEPA U GOSTIMA KOD SRBE




L E P A


Tu noć nisam mogao da zaspem, po ovu moju kuštravu glavudžu se sve uskomešalo, sto mi nemirnih misli prodjoše kroz glavu, a ja ko da sam derište u glavi mi Lepa ej radosti pa mi ne da da trenem do jutra.

Sve je gledam i onu njenu crnu dugu kosu, njene krupne oci, pa kad se nasmeje a ja se probudim i kliberim u prazno ko da sam pošandrco. Ljubim joj ime, tako stvorenje blagorodno i prosto ja video nisam, a tolike škole izučila.
U snu mi dodje da je sanjam kako je za ruku držim i u našu crkvu vodim, pa se od uzbudjenja probudim i tri red prekrstim da se to ne povrne na neko zlo.

U neke knjige piše da su to vantazije, kazo meni moj deda Djura da  od malena mnogo vantaziram i zato sam trazio da mi prica njegove price i snove.

Lepa je dosla tacno u osam sati. Pojavila se u svom crnom audiju i izašla  da se pozdravi samnom.
Kod crkve je i kafana ja ko velim da je red da je pozovem na caj, mislite da sam je pozvo u kafanu, ma kaki u kafanu Lepu da odvedem već u kuću kod mene kako takom stvorenju i dolikuje. Nasmejala se kad sam reko da ona nije gost za ovu kafanu već da idemo u domaćinsku kuću gde ja hoću da da joj danas budem na usluzi ko domaćin da je dočekam i ugostim.

Kada smo stali pred moju kapiju od kovano gvožđe sve komšije se nađoše ko u poslu na dvorištu da snime koju je to finu gospoju iznenada doveo Srba, pa se krste i cude, da nije to neka iz opštinu al nije jer Srba je sve što je trabalo da se ozida već ozido.

Komsija Djurica iskolačario oči ko da ja taman vido svoju pokojnu Milku, baba Stana maje glavom svašta ce od ovog danas da ispadne.

Parkirala je audio bas ispred moje verande izmedju one moje dve palme i drveta banane. Pa se zagledala u cvetni aranzman i onaj veliki cup mog pradede Mate sto sam ga stavio na onom brežuljku koji sam podigo na sred bele ravne u moje dvorište na čuđenje mojih komšija.

Onaj beli kamen smo morali nas trojica da uspravimo na kojem su oni morski puzevi od lakta sto ih zovu preistorijski fosili. Njih sam jedared video u nasem majdanu i kopo sam mesec dana da ih neostecene izvadim jer nisam hteoni jedan da polomim.

I tu sam po malo bio lud sto kopam jedan kamen mesec dana al su posle rekli svi da mlogo lepo izgleda u dvorištu i da imam na dedu onu umetničku žicu što se tiče uređivanja dvorišta i kuće.

U moje selo kad je neko čudan, il još gore kad kažu da vantazira, da je čudilo, ako mu kažu da je zamlata to je još gore pomešo je taman i lonce. Ko što za nekog vele da je tarabe preskako da je švaleraš, il da je na svakoj svadbi il gozbio bio gost da je palijaš.

Lepa se našla u čudu i nije sama mogla verovati, kako je izgledalo moje dvorište, pa kuća i oni lukovi na moju verandu od rastovine iz moje šume.

Ispod krova su se videle debele grede a krov je bio pokriven onim crepom koji u nasom selu zovu ćeramida. Onaj starinski dimnjak sam napravio, video sam na jednoj staroj kući što su oni Maksini ludaci srušili.

Ta kuća brat, bratu imala je preko sto pedeset godina. Nije joj nista falilo samo im smetala jer nisu mogli novu kuću da stave na sred placa.

Jutro je bilo toplo i sunce je tek izašlo i uvek obasja moju sobu i verandu, tako da ja uvek imam budilnik, kad se prvi zraci ukažu na mojem licu, ja se oma probudim i ustanem.
Na mojoj nadkrivenoj verandi smo sedeli u drvenim stolicama sa ručkama kake su nekad u domaćinskim kućama ili u crkvi pravili a koje sam ja bez eksera napravio ko sto je i moj deda nekad sa malo alata činio i tutkalom spajao i sve drzi sto je on sastavio i danas.

Prednji zid koji sam napravio od kamena je svetlucao pod suncem, svi oni kristali i one šarene boje su kod Lepe izazvali radoznalost a meni je to uvek bio praznik za oči dok sam svako jutro pio prvu kafu ili čaj gledajući u taj svetlucavi i raznobojan zid.
Lepa kao da je od svega što je videla prosto zanemela da ne kazem omutavila, pa da me pohvali. Srbo vidi se da si mnogo truda ulozio u tvoje dvorište i izgled tvoje kuće.

Ja se Srbo osećam kao da sam ušla u neku bajku u kojoj jos neznam na kakve sve lepte ću
otkriti. Kad reče to Lepa ko sam se podigo sa stolice, pa se spusti da se ne uplasi, kud veće bajke gledati ovu lepu ženu kojoj je i ime reklo budi Lepa. I jeste ko upisana.
Kaze mi Lepa mora da si se mnogo namučio dok si sve to uredio jer sve izgleda kao naslikano i sve ima svoje mesto, a nista ne smeta, nista se vise ne moze dodati niti mu se moze oduzeti a da se ne naruši sklad.

Jesam Lepa ali to nam je žica. U našoj kući svako dete se rodi sa nekim darom, svaka žena koja je ušla u ovu kuću je preporodila i preobrazila.

Ti bi Lepa rekla , da me čovek pita, jek ti da radiš do tri u koncolariji, pa kad dodjes kosiš travu, zalivaš cveće, orezuješ ogradu il ruže. Od sveg kućevnog i poljskog posla ja našo da se posvetim tolko kući i dvorištu.

Pa mi što jes, jes malo i zavide al ja se ne takmičim snikim jer samo meni može da padne na pamet da vučem onoliku kamenčinu ili da u staroj kući ostavim veliku sobu kako je nekad bila, sa uzidanim ognjištem, verigama i sudovima na astalu u kojima su drvene kašike sa kojima su moj pradeda i deda jeli. Tu su prvi porculanski tanjiri u naše selo, pa srebrne kašike i viljuške od kojih mi i sad po rukama plave fleke jer je deda govorio dok se unašoj kući jede sa srebrnim kašikama boles u našu kuću neće da uđe. Svi smo imali po jedan tanjir, pehar iz koga smo pili vodu il vino. I danas jedem iz istog tanjira iz kojeg je jeo moj pradeda, koji je te tanjire, pehare i svećnjak u ratovima zakopavao i zaklinjo nas da nas kletva stigne ako to jedared kad on sklopi oči naumimo da prodamo i time korist u kuči učinimo.

Poslužio sam Lepu sa čajem koji ja napravim od mešavine trava kako me je naučila baba Sava, ona je podigla obrve i sam miris čaja je kod nje uzazvao jedan značajan pogled koji nisam uspeo da rastolmačim jel joj se čaj dopao il sam pogodio njen osobit ukus.

Kad sam joj rekao na njeno pitanje koja je to mešavina jer ona do sad nije imala prilike da proba nešto tako. Ponosan sam rekao da je baba Sava donela u miraz jedino svoj dar poznavanja lekovitih trava i proricanja, pa nam je naroda uvek bila puna kuća tražeći neku lekovitu travu za svoju boljku il da cuje sta ce bidne u životu. Nije vrčala, nije čarala, o tome je imala loše reči al detetu glavu prstom podizala kad mu svoj dugi prst namazan šećerom u prahu zavuče duboko u grlo i jednim dodorim dete glavu podigne i ispravi.
I kad je pala u krevet su joj u postelju bebe donosili i nikog nije odbila i pare nije tražila jer je greota ljudima ne pomoći a Bog vidi pa će da plati.
Tako je podigla u svom veku trista i šezdeset i pet glava, taman kolko da za svaki dan jednu glavu sacuva i na ramenima ispravi.

Sa verande je sa pažnjom posmatrala našu staru kuću koju sam malo preuredio i sad je stajala gde je moj pradeda sazidao, nisam imao srca da je rusim, pa sam popravio krov, zamenio sav crep istim takvim, zidovi i temelji su bilo dobrih pola metra u donjem delu od kamena a na gornjem spratu od pečene ciglje, sto je bila retkos da neko peče ciglu i zida kuću na sprat. Još u staroj kući je pradeda sagradio banju, voda iz izvora više kuće je prolazila kroz banju gde su žene prale veš u kamenoj kadi a iza banje je za zimske mesece bio klozet koji je takodje imao spiranje vodom sa izvora tako da je bio čist i ja nikad nisam u njemu osetio neki miris.

Baba je znala da okreči i sapunom koji je sama pravila opere banju pre kupanja a iz bureta ispod kojeg se lozila vatra kroz jednu cev se pustala vrela voda da se pomeša sa hladnom izvorskom. Ne retko su znali da nas kupaju i u hladnoj, valja se da ojačamo da ne budemo bolešljivi. I stvarno od kako znam bolesan nisam bio, za lekove neznam, imam sve zube osim jednog koji sam na kost u vosjci polomio pa sam morao da ga izvadim.

Mi smo uvek imali neku sklonost da nam kuća bude praznik za oči, da ima verandu, da je osuncana, topla u kojem se svako osećao sigurno zbog njene čvrstine i udobnosti.
U njoj su patosi bili od debelih hrastovih dasaka koji su bili glatki da sam pitao dedu kako su ih tako izravnali, rekao mi je da sve to uradjeno maklicom kojom se ravnaju daske, da mu je trebalo dva meseca da spremi patos za tu kucu, a tri godine da osusi i bradvom isece sa ocem u daske.

Tu sam tek ostao bez reči jer tak posao sam sa mašinom mogao ja da uradim za deset dana al tada su ruke, snaga i istrajnost uz malo alata i puno volje i veštine davali rezultat koji vidim i danas.

Lepa je išla iz sobe u sobu, svaka je bila nameštena kao nekad kada su oni tu živeli, sve stvari kao da su ih čekale, dedina lula, očev štap, majčin češalj kojim je rasčešljavala svoju dugu kosu.
Pokazao sam jos podrum, burad u kojem  su držali vino i rakiju, stakleni baloni, sve to uredno slozeno.
Nakon njenog zadovoljstva sto je videla sve ono sto su moja prababa, baba i majka izatkale, sve ono sto su svojim rukama zimi izvezle. Njene oci su sijale i sa svakim predmetom koji je dotakla ona se sve vise kretala kroz tu kuću kao vila koja će svaki da probudi da se umah začuše glasovi ukućana. Nadjoh se u čudu sta se dogodi, kao da se ukazase lica mojih roditelja, mojeg dede i babe, pradede, prababe, cukundeda je sedeo na vrhu astala i a cukunbaba mu je iz onog srebrnog bokala sipala vino zo je onaj za kojim je deda žalio što nam je za vreme rata  na slavi otet pa se nije imalo kud se manitim čovekom svaditi i kuću u opasnost dovesti zbog cukundedovog srebrnog bokala. Tada su deca gledala kako su jagnjad pojeli i znali su da za bozić neće biti, nisu deci ni ponudili već su alavi obesni se opili i na krst pucali, da se selo tri puta preksrstilo i ceo božićni post na vodi postilo.

Na stolu u maloj srebrnoj kutiji je stajao zlatni prsten moje majke, uzela ga je i pitala jel majkin. Jeste. Taj prsten je nosila i moja prabaka. Donet je sa hažiluka i prenosi se skolena na koleno. Najtarijeg sina kad ozene onda on na venčanju na ruku stavi nevesti taj prsten.
Ja sam jedinac, da sam imao srece da imam brata pa da ovaj prsten bar on stavi svojoj nevesti.

Nakon obilaska stare kuće koja je u meni probudila duhove i stare uspomene, u Lepinim očima sam bio nekako drugačiji, gledala me je nekim zamagljenim pogledom, sve su me trnci prolazili niz kičmu kad smo se dotakli pa sam se odmicao ko da cu da se upalim i izgubim.

Iza kuće u donjem dvorištu koji sam odvojio od kuće, gde su ekonomske zgrade, vajati, čardak neki to zovu koš za kukuruz, ambar gde se drži pšenica, ovas, raž i ječam.
Na sred tog dvorišta sam postavio plastenik u kojem gajim pečurke. Od posebne folije, unutra dupke naslaganih džakova iz kojih su već se belele kapice pečuraka.

Obišla je i sve što je zapazila sam shvatio da nije džabe gulila klupu i dobila taj doktorat iz bilogije. Njeno poznavanje je bilo kao kad djace ode u prvi razred pa ucitelj pocne da prica neku zanimljivu pricu, pa se sva deca ucute i pretvore u jedno uvo, i ja sam cini mi se bio u tem trenutku dok slušao njen glas ko taj dečak.

Vreme koje smo proveli u razgledanju kuće i plastenika je prošlo ko kad lupiš dlanom o dlan već bilo oko jedanes sati. Predlozio sam da probamo malo neke moje specijalite. Iz moje pušnice suvo meso, razne vrste kobasica, kulena, one mesnate slanine žute ko dukat. Kad sam to izneo onako servirano u onaj tanjir od keramike moje baba Save sve je bilo ko nalikano. Lepa je rekla, ovo kako izgleda mogu tek zamisliti kakvog je ukusa. I tu nije pogrešila jer i tu je umešala baba Sava prste i njene trave koje sam jedino ja u selu prilikom spremanja stavljao sa mesom u salamuri.Sve je to davalo neki poseban aromatičan ukus koji je kod moje gošće izazvao da nije mogla da odoli da proba od svega jer je sve imalo drugaciji ukus.

Uz te đakonije iz moje pušnice sam izneo ono rumeno vino koje se rucno svako puce bira, posebno se vodi racuna da se u presece u previranju tako da ostane lako i pitko da rezi ko kad piješ prirodnu kiselu vodu. U vinu nije bilo mnogo alkohola, oselo se grožđe i svaki gutljaj te mamio da popiješ još. To su bila laka vina moga dede koji uzivao u njima i celog zivota cuvao tajnu kako se sprema tako vino. Pre nego što će umreti tu godinu sam morao da spremam vino ja dok je on sve to nadziro i opominjo me ako nisam nešto ga poslušao. Kad je probao vino, reko je e sad mogu da umrem. I stvarno te jeseni negde pre snegova se prestavio i tad je popa grob polio vinom koji sam ja spremio.

U nasem podrumu su zato stajali posebni stakleni baloni sa gumenim zatvaračima, tamo nikog nisam smeo da odvedem niti bez njega da ulazim. Samo o velikim praznicima smo smeli da ulazimo u podrum i probamo vino koje smo točili u staklene boce.

Pitala me je ima li nešto u našem životu ovde u ovom dvorištu što se ne oslanja neko na  nekog koji je pre tu živeo. Nema Lepa. U ovom dvorištu je bila meni i škola i fakultet, tu sam učio sve ono što je morao domačinski sin naučiti. Rad na selu je tegoban, ali ima i svoje čari, da bi sve to postigao moraš da imaš dobre učitelje, da si vredan, da ti nije teško rano ustati i u polju omrknuti.

Htela je da vidi moju biblioteku, moje stare ploče, gramofon koji sam pustio njojzi sa pa se kroz moju radnu sobu začuše zvuci stari narodnih pesama koje više malo ko pamti a koje mene razgale dušu. Videla je moju prepisku sa ljudima koji traže savet od mene u vezi pečuraka ili zdrave hrane. Na kompjuteru sam odavno uradio projekat za prelazak na proizvodnju zdrave hrane. Sve sto sam na internetu saznao, sve ljude sam licno posetio, sve video a meni je ponekad dovoljno i da vidim i sve što vidim ja i uradim ako imam volje ili mi je ćef.

Moje knjige i časopise je razgledala, posebno oni koji se odnose na prihranjivanje biljaka bez herbicida, jer sam ima više od deset godina prestao da trujem zemlju veštačkim đubrivima. Tu sam imao već i pomoći nekih ljudi koji su poput mene bili pioniri u mojem kraju u proizvodnji zdrave hrane.

Tek je onda shvatila da se ovo domaćinstvo uputilo u budućnost mnogo pre nego što je iko mogao i pretpostaviti. Pohvalila me je da to mora da je bio veliki poduhvat da se oslobodim starih nacina i navika.
Jeste Lepa ali i moji su oduvek bili inovatori, prvi u navodnjavanju, zidali brane, pravili mini jezera odakle su zalivali jakim motorima dok ja nisam iskopao ove sadasnje bunare sa ovim pumpama koje izbacuju vodu pod visokim pritiskom. Kad sam rekao da moje pumpe mogu da snadbevaju ne samo moje selo
vec tri okolna sela koliku kolicinu vode mogu da povuku.
Zato su voćnaci onako plodni, svaka voćka ima kap po kap onoliko koliko treba a djubrivo je biološko i
nema prskanja. Prskanje protiv insekata je moj izum i moje baba Save. Trave koje insekti ne vole se potope dvadeset i jedan dan i to je jako da mora de razredi u odnosu jedan prema jedan jer ce lišće da izgori ako je prejak rastvor.

Pa ti si svu hemiju zamenio sa travama, to je san mnogih da se vestacka i hemijska sredstva više ne koriste jer truju i zemlju i čoveka. Ekološki ti si svoju zemlju i svoje voćnjake sacuvao za buduće generacije. Do sada nisam imala prilike da vidim na delu tako uspesno sprovedeno ono o cemu sam samo sanjala da je moguće. I tu sam ja porasto sa metar osamdeset za deset cenata, jer od Lepe svaki kompliment je bio kao melem na ranu.

Htela je da vidi i polja i vinograde koja obradjujem, da vidi voćnjake, bunare i šumu u kojoj sam sačuvao stoletne hrastove, da vidi reku na kojoj smo pravili brane iz kojih smo navodnjavali bašte. Sve smo prošli
i Lepa se na svezem vazduhu zarumenila, i vetriću koji je duvao kosu joj mrsio nisam zamerio jer mi je bila tako lepša, svuda sam je slikao, pa smo se i zajedno namestali dok nas zajedno ne uslika aparat a mi se smejali. Dok je grlila naše hrastove kao da su joj rodjaci, i osmeh njen zarazan terao da se i ja smejem, ko kad sam bio dete. Sve sto je dotakla kao da je govorilo Lepa o Lepa tebe cekamo dugo,
sad si nam konačno došla.

Dok sam je gledao u meni su se zapalile vatre, oganj koji ni kisa ni sneg ne mogu da ugase. Slusao sam price kako je otac ikrao moju majku jer nisu hteli da je daju za njega. Pa su se dogorvorili da se ona iskrade u sa jednom torbom miraza je dosla u svoju novu kuču ali se nikad nije povajkala i rekla da je loše učinila. Ni sa baba svom nije bilo drukče, nju je deda poveo iz krša sa planine i za malo nije glavu izgubio, samo je mogao zahvaliti svojoj desnici ruci, kuburama i velikoj snazi jer je na megdanu dobio pa su mu je dali i primili za zeta.

Moja majka je tugovala što je bog osudio da ima samo jedno dete, ko da je ukleo i do smrti je patila jer je uvek govorila da je kuća bez dece pusta kuća.
Pričap sam lepi kako je nekad moj čukundeda rešio da pre nego što umre ode u Svetu zemlju na hadžiluk. Kada se vratio nikad nije hteo da menja naše prezime i uzme po gradskom adetu ono Hadži jer nije hteo da se od naroda izdvoji jer je uvek bio prost covek, sto bi mi rekli po seljacki a da nam ne kazu da smo glupi, prirodan čovek, jednostavan i nenametljiv.

Slušajući istoriju naše porodice, gazeči stopama kuda su se iz ratova vraćali i ponovo posle junaštva i bojeva bili ko i pre prosti i radni kao da rata i nije bilo.
Već danima me prati neka slutnja, neko ukazanje ko u moje baba Save. Ona je u životu sve videla kaka nam je bila prošlost ali i kaka će nam biti budučnost. Rekla je da če naš vinograd da svede na jedan čokot. Ta loza neće ko ostale radja godinama dok se u u vinogradu ne pojavi neka lepa zena.
I stvarno u mom vinogradu jedna loza nije htela nikad da da roda do ove godine, ja je nisam dirao jer sam znao da je to baba Savina loza iz njenog pretkazanja. Rekla je da ce ona prva da popije vino od grožđa od te loze i prvo dete koje rodi će biti muško sa belegom u obliku kupine.

Ja još nisam shvatao da je počelo da se obistinjuje pretkazanje baba Save. Nisam shvatao da je Lepa moja sudjenica, moja nevesta, ona koju ci voleti kao oci, ona koja je svelost svih zvezda donela u svojim očima. Moje srce je drhtalo kao list na vetru. Kao zaljubljeni dečarac, sam u salama i pricama nalazio izgovore da sakrijem da mi je Lepa dosla naj bliže srcu, da ona u meni sve nemire budi, sve misli pozlati, skazaljke se sastave i dusa po rajskim livadama pase...

24.11.2008.

KRVAVO VESLO

U ratu koji je besneo u Bosni, svukuda pa se prenosio sve do same reke Drine, sa bosanske  i sa srpske strane se polakomiše neki ljudi da se u ratu švercom okoriste. Zabatališe oranje i kopanje i počeše naveliko da prave velike čamce od lima i na ti čamce što bi ja reko ladje počeše krijući u rukavcima da tovare i prevoze svakakvu robu.

Tu je bilo, šećera, cigara, piva, vina, a prevoženi su i bikovi, tovljene svinje, lekovi i oružje.
I to im beše malo pa počeše da prevoze ko u drugom ratu neki jadan i čemeran narod koji je u zbegu.

Sa Bosanske strane je malo, malo, pa po neki čamac prevozio ljude i danju i noću preko Drine u Srbiju.
Plaćali su oni tima čime su imali, davali su zlatan nakit, dukate i devize i prelazili da se sklone od zla koje ih je stiglo pa ne imadeše kud već da beže verujući da će da izbegnu i spasu svoje glave od raznih vojski koje se pomamiše i nasrnuše bez razlike ubijajući bez milosti i žene i decu.

U selima i sa jedne i sa druge strane nekima se učini da je to isplativiji posao nego da se bakću sa švercovanom robom pa se okrenuše tom djavoljem poslu koji je donosio veliku koris onima koji su se na tudjoj nesreći rešili da se obogate.

To nije bilo niti će da bude, da se od tog neko usrećio.
Posle se sve to kod njih na zlo povrnulo pa su mnogi koji su to činili pošli ubrzo za svojim žrtvama koje su u svojoj mržnji il slepilu ubili ili utopili u Drini.

Na Drini su se mnogi zlocini u ratovima cinili al nisam cuo da je u ovom poslednjem neko za to i odgovarao.

Ako me pitate ko je to radio e sad cu da vam kazem, idite pa pitajte redom po selima niz Drinu sa obe strane, ako nekoga zanima, ja tim ljudima imena neznam, znaju oni uz Drinu u svakom  selu ko je u ratu u njivi kopao a ko je na Drini veslao.

Pazi sad, ja ću da sve opišem a vi nemo da se isčudjavate i tu zgrožavate jer to je živa istina, tako je bilo  pa sad dal je to bilo ljudski, nije, dal su oni bili bez duse sto u smrt odvedoše toliki narod, ja neznam. Kaka more duša u njima se neka stara zver probudila. Ja se ko seljak mišljam, zar treba da se to sve zaboravi, da cutim, neko po selima o tome priča, a opet ja bi da to zapišem pa vi vidite staćete sa tom pričom.

Ako me pitate kaki su ti ljudi iz priče koje bih opisao ja vam odma velim da to majka rodila nije niti ce da rodi, taki se uvek po zlu poznaju a u ratu se procuju. U miru se njih bar javno svi stide, a neki koji ni duše ni srca nemaju govore da su taki bili u pravu.

Mnogi su bili do rata mirni i neugledni. Za neke se govorilo da su mogli da se rode od zla oca i od gore majke. Nasilni, kavgadzije, laki da potegnu i ubodu nozem kad popiju, mrze i svoje komsije Da Drina zna da priča ko zna kolko bi taki grozovitih priča za nekoliko vekova ratovanja ona ispricala.

Preko Drine na bosanskoj strani su tih dana gruvali topovi, vio se crni dim u daljini i veliki plamen je lizao nebu pod oblake, kao da se nešto veliko zapalilo. Taj dan je čini mi se bio najcrnji da ne može biti crnji. Sa televizije su javljali o velikim pogibijama i ratu koji je zahvatio celu Bosnu.

Oko Drine su seljaci tih dana ubrzano kopali rovove i ukopavali topove pa su uvece dolazili da prespavaju i okupaju se pa da se jopet ujutru vrnu istom poslu ujutru na polozaje. Sve je pretilo da ce rat da se prosiri i na srpsku stranu. U narodu je pukla vest da ce Srbija biti napadnuta i da treba da se spremi za odbranu.

Drina je reka koja se premešta i krivuda u svom toku cas na jednu čas na drugu stranu, u svom cesto prokopa novi tok i napusti svoj stari tok u kojem se isto zadrzavala voda i tu su ostavljali čamce koji su vezivali zardjalim lancima o debele vrbe.

Sa bosanske strane je to pomeranje il probijanje fronta podiglo narod koji je uplasen pokupio malo jada sta imade i krenuo da bar sebe spasi kad ne mogaše kucu od plamena da sačuva.

Narod ne napušta nikad kuću džab, džabe. Uvek ga neka grdna nevolja na to natera. Podigne se i krene u zbegove dok opasnost ne prodje pa da se opet povrne da vidi jel šta od kuće preteklo.

To jutro je bilo tamno ko da ce veče da padne, neki vetar je duvao niz Drinu, ruke su mrzle i u rukavicama, neka suvomrazica je pocela da stipa za obraze, pa su i prsti u cizmama osecali tu ladnocu koja uveka naidje u to doba godine.

Čamac je iz rukavca izašao na vesla jer oni dvojica u njemu nisu hteli da ih čuju straže koje su patrolirale i sa jedne i sa druge strane Drine.
Čamac je bio od onih više ribarski, dugi, metalni, napravljen tako da bude stabilan na brzoj vodi gde je i matica i struja jaka a virovi podmukli i vrlo cesti znaju da povuku i camac i ljude na dno kad ga zanese struja pa da se prevrne.

Na obali nije bilo nikog kad je čamac tiho pristao a krupniji u zelenoj radničkoj bundi je iskočio i privezao ga za oboreno stablo vrbe. Izašao je i drugi i zajedno su ušli u zbunje gde su sakriveni čučali i drhtali od hladnoće, starija žena, troje sitne dece i jedan čovek sa kapom na glavi.

On rece: - Dobro je da ste došli evo pocrkaše mi deca od ladnoće.

Deca su rukavima brisala nos, smrkala i kijajala, a ono naj mladje je tiho plakalo...
- Prika, jesi li dono ti pare.- - Evo kolko ste rekli tu je devetstotina maraka - Slusaj prika, jes da smo ti rekli al nije vise ta cena, vidiš da su svuda straze na obe strane i moraš da doplatiš inače nema nista od vašeg prelaska. - - Pa ljudi, vidite da je veliko zlo da ne moze biti vece, a kolko vi trazite sad - - Čuj prika, na svaku glavu da doplatiš po sto maraka. - Čovek videvsi da nema nista od prelaska ako im ne doplati izvadi jos petstotina i dade im hiljadu i cetiristotine a oni odma na ravne časti podeliše pare.

Čovek je poljubio svako dete, zagrlio i poljubio ženu, poljubio i svoju mater koja je nemo plakala i rekla mu drhtavim glasom sine cuvaj se i ne brini se o nama samo da nam ti ziv ostanes pa ce Bog dati da se jopet u zdravlju sastavimo.

On je trebao da ostane i da se vrati u selo, u svoju jedinicu ponovo na polozaj. Starija zena u marami sa mukom uz njegovu pomoc udje u camac, njegova zena udje i uzimaše jedno po jedno dete i svako se smesti na klupu pored jedne i druge žene.

Kad smestiše i zadnje dete, krupniji odgurnu čamac i oni se otisnuse niz Drinu, koja ih ponese. Jaka struja je camac pokusavala da odvuce na levu obalu ali je i jedan i drugi sugurno presekao i camac je poslusno krenuo ukoso prema drugoj obali. Covek je stajao i posmatrao i suze su mu same tekle niz neobrijano lice, doslo mu je da kuka iz sveg glasa jer je poslao svoju porodicu sa dva nepoznata coveka druge vere, mozda i sa neprijateljskim namerama. Poverio je ono sto mu je bilo naj milije, ono radi cega je ziveo i kucu kucio.

Poslednji put je video camac kad je zamakao iza ostrva, stajao je jos neki trenutak nemocan pa se okrenuo i izgubio u sumi.
U camcu su deca drhtala, majka je pokusala da ih zastiti pokrivajuci ih velikim salom ali je to bilo nedovoljno hladnoca i vetar koji je rezao niz Drinu decu pretvotio u tri ledene figure koje su od hladnoce plakala dok im je iz nosa curilo kao iz otvorene slavine.

Trebali su da pristanu iza okuke, da tu skrenu i udju u miran tok i stari tok Drine. kada su bili u uverenju da su nadomak cilja na drugoj obali su se zaculi glasovi i videli su svetlo pa su dve prilike u camcu pustile camac niz maticu racubajuci da nisu primeceni. Nazalost bili su uoceni i culi su povike da se ne igraju glavom vec da pristanu i da se predaju inace ce pucati.

U ocima zena i dece se za tren pojavio uzas i neverica da ce sad nadomak obale da tu na sred Drine da stradaju. Oba muskarca su tiho ali zloslutnim glasom rekli, da niste pisnuli inace ce mo vas zaklati.
Zene su uzasnute pokusavale da umire decu, a deca su izbezumljeno gledala oba muskarca i kao preplase zvercice se skukuljile na gudima jedne i druge zene koje su ih obrgrlile rukama.

Odmah se videlo da su otkriveni i da manevarske sposobnosti camca su smanjene sa toliko lica i oba muskarca su se pogledala u nemom dodgovoru da pod hitno tog opasnog tereta moraju kako znaju da se oslobode. Nisu se ni trena dvoumili sta im je ciniti i samo su cekali da jos malo zamaknu pa da sprovedu u delo svoj pakleni plan.
Drina ih je brzo nosila i uskoro je pretilo da ih povuce ponovo na drugu stranu gde je struja bila veoma jaka.
Prvi udarac metalnog vesla je gotovo raspolovio glavu starije zene. Mladja je uzasnuta, isprskana krvlju i mozgom svoje svekrve pokusvala da progovori neku rec molbe, da spasi decu i sebe. Medjutim i druga prilika je u nju udarila i njene ruke nisu zaustavile udar vesla koji su kao granu polomili obe ruke i gotovo posred lica u jednom strahovitom udarcu koji je gotovo prevalio preko camca u vodu. Muskarac u zelenoj bundi je uhvatio kao vrecu, jednim zamahom je odbacio i Drina je ponela neno telo.
Onda su obojica uhvatili stariju zenu i izbacili je i ona je odmah potonula pa je struja izbacila na povrisnu i ponela niz Drinu. Deca su vristala ali se oni nisu obazirali vec su nastavili svoj krvavi posao. Jos dva udarca su se srucili na bespomocna tela i ona su zavrsila u hladnoj vodi Drine. Posledneje dete je sedelo i ukoceno od uzasa, poluludo od straha cekalo i svoj kraj. Oni su se pogledali koji ce poslednji da bude koji ce da zavrsi zapoceti posao pa je odluka pala da to ucini manji. On je zastao i vec mu je smetala krv koja se razlila po camcu i po njima pa je odlucio da poslednjoj zrtvi spremi drugaciju sudbinu. Uhvatio ga je kao lutku i pokusao da ga odvoji od camca ali su decje sake gotovo smrznutim stiskom se zalepile za ivicu. Podigao je ruku i udario je dete samarom  i dete je gotovo palo na pod camca. Uhvatio ga je za noge i spustio pored ivice da ga prvo udavi pa da ga pusti da ode niz struju.

U ledenoj vodi dete se poput ribe pracakalo slabsno, svakim novim gutljajem je bilo blizu smrti.
Muskarcu je zasmetala hladna voda Drine i smatrao je da je dete koje se vec umirilo, gotovo da se udavilo pustio je nogu deteta i izvadio ruku i bez premisljanja se prihvati i on vesla i uputise se na drugu obalu. Struja ih je bacila u maticu ali su vec iza krivine imali prilike da se u mirnijem toku zastave i izvuku camac u grmlje. Odahnuli su i nisu mnogo pricali o dogadjaju jer im nije prvi put da su to ucinili pa ih ni malo nije griznja savesti dotakla. Kao da se nista nije desilo, oprali su ruke i sa odece donekle uklonili krv. U camcu su sa gadjenjem prali prosutu krv i mozak svojih zrtava.

Dete koje je pusteno niz vodu je struja povukla i samo cud Drine je ucinila da se dete naslo u blizini jedne pale vrbe i zaustavilo u zapetlajlo u granama vrbe do same obale. Tu je vec pocinjao i sprud, tiha voda i gotovo da se u krug vracala prema obali.
Dete je bilo promrzlo i gotovo udavljeno ali zivot je na tankoj niti visio i ono je gotovo po nagonu pokusalo da izbaci vodu iz pluca i kasljalo je. U tisini se cuo samo  voda i decije kasljanje.

U blizini na obali se nasao jedan od rezervista koji je cuvao strazu pa mu se ucinilo da je cuo neko kasljanje i da neko cvili, nijo to bio glas, vec glas kao u tek rodjenih macica.
Uplasen i skoro u uverenju da se ponovo neka grupa prebacila preko, se polako zaklanjajuci se iza stabla uverio da mu ne preti opsanost promolio glavu i video da nema nikog. Skoro da je vec hteo da krene i da se vrati na svoje strazarsko mesto, ucini mu se da nesto se koprca u granju pale vrbe.
Gotovo da je pomisli da je lutka, ali je odbio taku pomisao jer se te rucice krecu.

Covek je u zadnjem trenutku, mozda su samo sekunde odlucivale da se dete udavi i potpuno smrzne.
On je bez premisljanja ostavio naoruzanje i spistio se do samog deteta. Uhvatio ga je za nozicu i ruku i podigao u narucje i izneo na obalu. Video je da je dete jedva zivo. Mokra odeca i kosica, oci koje kao da ga nisu ni videle samo su ga u nekom pogledu koji je blizu smrti.
Skinuo je svoju vetrovku i uvio dete pokusavajuci da ga trljanjem ugreje. Svojim toplim dahom mu je pirio u ledene obraze i skoro u ocajanju razmisljao kako da mu pomogne.

Nije vise razmisljao, prebacio je remen puske preko glave, uzeo detinje telo u narucje i potrcao do kolebe gde su oko vatre sedeli pricali i odmarali oni koji ce mu biti smena. tog dana nisu isli u selo jer je bilo naredjenje da niko ne sme da napuista polozaj. Kada su videli njega bez vetrovke da u rukama nosi neki zavezljaj znali su da je u pitanju nesto jako vazno. jer napustanje strazarskog mesta je tezak prekrsaj. Covek je brzo rekao neka me neko odmeni, nasao sam dete u granju, donela ga Drina i dajte ljudi da pokusamo da ga spasimo.

Jedan od njih je znao sta treba raditi u takvim slucajevima, sa davljenicima i promrzlim osobama pa je primenio prvu pomoc i blago je masiorao dete i toplina i nagon za zivotom su ucinili svoje dete. U dete se ponovo vracao zivot koji je bio skoro na izmaku. Ljudi dete mora da je navuklo tesku prehladu i nema se vremena vec da palim auto da dete uvijemo u cebad i da ga pod hitno vozimo za bolnicu.

Skoro dva sata ce trajati ta borba da se dete izvuce iz ruku smrti, covek je gotovo graniceci se sa ludoscu vozio i nakon te voznje koja je pre bila trka dosao do bolnice. Izvadio je dete i predao ga u bolnici i tako se ta drama zavrsila. Dete je prezivelo. Ni smrt, ni Drina ni hladnoca ni zli ljudi nisu uspeli da ugase to malo srce koje ce se obradovati posle dugo vremena kada se slabasne rucice obisnu oko vrata coveka koji je mislio da su svi njegovi samo imena koja ce se voditi kao nestali.

Zahvalio je Bogu sto mu je bar to najmladje dete prezivelo i sve uzase koji su se pred decijim ocima desili ja nepismeni seljak sam pretocio u pricu da se nikome to vise niakad ne ponovi.

A ako se neko i prepozna, narociti oni koji su svoje ruke i vesla okrvavili i mrtva tela pustili niz Drinu neka znaju da ce kad tad i njihova nedela biti otkrivena i oni privedeni pred lice pravde.

Nek citaju ovu pricu i nek sanjaju svoje kosmarne snove dok ih iz Drine necije ruke vuku na dno, nek se prevcu i pricaju u snu dok se u znoju sa izbezumljenim pogledom ne suoce sa svojim grehom i probude iskolačenih očiju.

Neznam dal je nekom palo na pamet da malo obidje te camce na drini da pokusa da utvrdi jel ima tragova ljudske krvi u njima, a i ja vako prost seljak znam da se krv ni posle pet godina ne moze salom ukloniti. Pa ako i nadju znace sta im je ciniti, jer to znaci da je i u tom camcu ostalo neko krvavo veslo.

Mnogi su nakon rata brze bolje pozurili da se rese camca i okrenuse se novom poslu pa su ne retko neki od njih zavrsili svoj zivot neslavno od necije ruke u medjusobnom obracunu sa sebi slicnima.
Oni su izbegli kazni ali ne i oni koji se slobodno setaju a koji su po drini bar jednom veslali krvavim veslom. Za takve ja seljak nema reci osude i nema te kazne koju bi im dosudio za pocinjeni greh.

U prici nisam rekao koje su vere bili ljudi koji pocinise taj stravican zlocin, jer u boga ti nisu neljudi verovali, mišljam se da  su to cinili jednako i jedni i drugi jer su bili pohlepni na pare pa ih nije bilo briga za veru i poreklo. Ako me pitate, koje su vere bile zrtve, i tu se nebrojano njih nadje u Drini bez obzira na veru.

Šta znam kad, neznamto, ja vako pros mišljam da su svi bili što bi reko nevine zrtve koje su pale pod udarom tog vesla i njih je ladna Drina ponela i cak u Savu odnela.


Noviji postovi | Stariji postovi

SRBA
<< 03/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031